Интересантан чешки омнибус. Неколико људских прича, које на необичан начин повезују животе судионика, и приче саме. Из главне замјерке, долази поређење са Џармушевим Ноћ на земљи. Не што је таксиста један од везивних ткива приче, већ што се региструје невиђено удивљење са САД. Чешка се пробава представити као земља, која нема везе са Русима.
На почетку пилоти су требали бацити прву атомку или на Хирошиму, или на Кокуру. Лоша видљивост, опредјелила их за Хирошиму. Зато се данас у Јапану каже: Сретан као Кокура. И све су приче на тај калуп, а име филма, долази од настране опсесије. Вјештачком вилицом међу бутинама, откида се дугмад са тапацираног намјештаја и отуд се неко назива дугметар…
Дјевојчице призивају духове, и дозову управо оног пилота с почетка. Он не зна колико људи је страдало у његовом борбеном лету. Кад сазна (око 100.000), намјерава да се извини. Једној је тата водитељ на (донирано-либералном проамеричком Б92-типа) радију. Којег, случајно, слушају сви у причи.
Извињава се, а онда га зове други лик из филма, побјегао након убиства из нехата. И обојици је лакше. Извините на лошем енглеском, каже му чешки доктор. И то је најбоља, оквирна, оцјена филма.
(Редитељ: Петар Зеленка; Улоге: Павел Зајицек, Франтишек Черни, Зузана Бидзовска)
