On se usudio da izazove
trenutnu političko-ideološku paradigmu da je Evropska unija sve i da je cilj
samoj sebi, odnosno doveo je u pitanje samu politiku sopstvene stranke
koja je bila glavni promoter tih ideja u Srbiji u posljednjih dvadeset
godina, a što je samo po sebi rizik i što može itekako politički da ga košta.
Njegova je, pak, ideja da je čovjek cilj sam po sebi, a ne bilo kakva spoljnopolitička
orjentacija. Njegov koncept „srpske Srbije“, koji nije ništa drugo do filozofija
bilo koje zapadnoevropske države koja se takođe diči svojim nacionalnim
vrijednostima, i prije svega njegov cilj da otvori vrata novim licima u
Demokratskoj stranci u moru političke i, uopšte, javne "žabokrečine" u kojoj se godinama
nalaze i Srbija i ostale zemlje bivše Jugoslavije, predstavljaju
svojevrsno osvježenje i prvi pravi odgovor opozicije izuzetno snažnom
vučićevskom ideološkom mejnstrimu u toj zemlji.
Kad pričamo o tome da su apsolutno ista lica na
političkoj sceni već dvadeset i više godina svakako možemo da preslikamo
situaciju iz Srbije i u Republiku Srpsku. Isti ljudi i iste ideje "preživaju" od
kraja rata naovamo.
Građani su svjesni da su svi političari koji su trenutno na
sceni isti, te je politika i, uopšte, bilo kakav oblik javnog angažmana,
uključujući tu i glasanje na izborima, izgubilo svaki smisao. Ljudi ne žele da
učestvuju u igrama čiji je jedini cilj bogaćenje političara. Ljudi ne žele da
se troše na jalova prepucavanja dok se u pozadini političari veoma lako
dogovore kad su njihove lične beneficije u pitanju.
Srednja klasa, kako je to i
Pajtić primjetio, uništena je i ponižena, bez bilo kakve volje da se aktivira i
da pruži podršku određenoj političkoj ideji i partiji, prosto zato što i ne postoji
artikulisana politička snaga koja ima drugačiji cilj i kojoj su na prvom mjestu
ljudi, a ne sinekure na javnim budžetima.
S druge strane, kako uopšte pričati o novim političkim
idejama kad su apsolutno ista lica i dalje na sceni? Koje to novo lice u bilo
kojoj iole relevantnijoj stranci u Republici Srpskoj ćemo imati priliku da
vidimo u ovoj predizbornoj kampanji? Za koga to novog da glasamo? Izbori ovdje
su iluzija, građanima su kandidati već određeni, partije su na liste stavile
dokazane konvertite, beskičmenjake i neznalice, te je potpuno besmisleno
misliti da se samim glasanjem može promjeniti katastrofalno stanje u kojem se
nalazimo.
Zbog toga je Pajtićeva ideja prijeko potrebna i
Republici Srpskoj. Naime, previše je naivno očekivati da mi danas možemo odmah
da popravimo stvari, da popravimo sistem, da obogatimo društvo. To su previše
ozbiljni i dugotrajni procesi. Međutim, ono što je realno ostvariv politički
program jeste da nam neki politički lider saopšti da će se fokusirati na to da
očisti svoju sopstvenu stranku, odnosno da u nju pusti nove ljude. Ni to, samo
po sebi, neće garantovati automatski neko posebno poboljšanje, ali će makar
pobuditi nadu da je moguće nešto mijenjati bar na personalnom nivou. Pogotovo
kad se zna da se u tom smislu decenijama ništa ne mijenja.
Dakle, potreban je lider koji će početi da pušta u
svoju partiju ljude koji ga nisu doveli na njeno čelo, ljude sa stavom i ljude
dovoljno karakterne da prvo njega samog kritikuju. Potrebni su ljudi sa stavom,
makar i pogrešnim. Potrebna je istinska demokratizacija partija, jer je to
jedini način da se ljudi ponovo zainteresuju za politiku. U ovako apatičnom
društvu nemoguća je i sama ideja promjena i aktivizma, a bez tih kategorija
jednostavno nije moguće niti nadati se boljem.
Kad znamo da trenutno niti jedan predsjednik bilo koje
ozbiljnije stranke u Republici Srpskoj i cijeloj Bosni i Hercegovini ne nudi
takav program, odnosno kad vidimo da svi nude sve, raj na zemlji, rješenje svih
problema-tad znamo da svi oni bezočno lažu i da pojma nemaju koji je prvi korak
ka ozdravljenju. A taj prvi korak je veoma jednostavan: gospodo političari,
samoukinite se, sklonite se i pustite druge. Vi ste kancer ovoga društva i vi
ste naš osnovni problem. Stvari treba postaviti na svoje mjesto.
Redakcija
Frontala
