Када немаш шта да понудиш народу, а ти фино „опали" билборд са слоганом „Српска без дилеме". Мени би некако било драже да буде „Босна и Херцеговина без виза". У наредној сезони зима-љето 2009/10 визе се више неће носити ни у Србији, па што само ми да будемо демоде?
"Браћо" националисти, наша авангардо, молим Вас да подржите улазак Босне и Херцеговине у Европску унију. Свима ће то користити, па и вама. Када постанемо дио Европске уније, више нећете морати да идете у Сарајево по визе, и гледате вама толико мрске „техеранце".
Такође, нећете више морати да стојите "поносни, непокорени, али национално освјештени" по неколико сати, пред амбасадама. Када уђемо у ову заједницу, границе државе губе смисао, па ће тиме и Босна и Херцеговина бити обесмишљена, за шта се и ви залажете.
Требамо бити више него захвални нашим политичарима због нових поскупљења цигарета, алкохола и бензина. Не треба на то гледати као намет на луксуз, или не дај Боже крпљење буџета, него као бригу државе о нашем здрављу. Свима ће бити боље ако мање пијемо, пушимо и возикамо аутомобилом.
У складу с овим планом било би добро покренути и производњу тренерки у „Свили" из Челинца па да се прогласимо спортском државом, пошто су Црногорци већ узели придјев еколошка.
Неки дан је лансирана нова политичка синтагма "Босна и Херцеговина је инвалидна земља", мада би било политички коректно рећи "земља с посебним потребама". Оно што ме збуњује је: да ли имамо неки физички недостатак, ментални проблем, или и једно и друго.
Када посматрамо домаће политичаре, онда можемо говорити о шизофренији, а када гледамо понашање међународне заједнице, онда ми некако више личи на параноју. Када посматраш народ видиш чисти аутизам. А када слушаш Чанковића и онога Плочкинића, они би се најрађе опредјелили за ампутацију појединих дијелова, по могућности без анестезије.
А сада нешто из живота.
Шетам ти ја с кћерком, неки дан поред зграде Владе, и стадосмо поред оних жбунића, за које никако да утврдим јесу ли природни или вјештачки. Ако су природни онда су много жгољави и требало би их прихранити, а ако су пластични изгледају као прави, па би валајало би видјети колико су коштали.
Милица гледа жбуниће и каменчиће који се налазе око стабла. Узе један каменчић и баци га право у ону фонтану, што избацује најдебљи млаз, што стално стреми ка висинам’ (каква симболика).
Гледам ја , и није ми пријатно. Све контам ако пепељара у влади кошта више од 1.000 КМ, онда ови каменчићи коштају барем 10 КМ. Десет каменчића по 10 КМ, ето ти 100 КМ штете. Ако ту додамо и казну за уништавање државне имовине, оде то на 200 КМ. Размишљам гдје сам погријешио у вези њеног патриотизма, да ли ће се ово каменовање фонтане протумачити као каменовање Републике Српске?
Пролети ми кроз главу да је мало лупим по гузи, јер се тако не смијемо односити према држави и њеној имовини, али се сјетих да ме можда с прозора гледа Министар за дјецу, омладину и спортисте; па одустах.
А она се заиграла, баца ли баца. Осјећа дјете да то није обично камење, ем скупо, ем српско.
