Лула са опијумом. Што за народ, што за уморног ПР-а. Који је све више склон пићу и дрогама.
Без таблета се једва креће. Има дивну дјевојку, која је жена његовог преминулог брата. Самоубице.
Основна црта, је приказивање друштвено-политичког естаблишмента у Њујорку. Нешто као покушај дефлоризације, промискуитетног Секс и града. Медији и ми.
Пазећи на размажену манекенку-глумицу, види њено убиство. Али толико разбијен, да се ни не сјећа. Од вискија, таблета, и опијума из луле (ето је коначно). У ужасно набуџеном стану, уз нарко-оргије. Она је имала видео-игру са шпијунском камером. Ту на снимку има познатих људи, али он тога није свјестан. А игрица је у џепу његовог капута. Највриједније у овом филму, је његов природан однос према том опасном уређају. Хладно (и бенсединирано) говори, како то неће никоме дати.
Успјева направити донаторску вече (даје животу смисао), гдје једва скрпи познате личности. Од којих му једна тад ували отказ. Таман одлучи да то напусти, и иде на село са љубљеном, а неко га убоде у леђа. Он не осјети, али ујутру умре док му звони телефон.
Непотребан филм.
(Редитељ: Даниел Алгрант; Улоге: Ал Паћино, Ким Бејсинџер, Рајан О'Нил)
