Неизоставно га требају погледати они умјетничкијег укуса, који имају јефтино сјећање на исти. Читав низ клонова у виду Калидора и риђокосе ратнице, Ред Соње, Господара звијери и сличних (понајвише нискобуџетних); огадио је и саму помисао на овај тип епске фантастике. Већ по аналогији са осталим глупостима какве је Шварценегер играо.
Арнолд дао само физичку силу. Почетак, какав имамо у многим филмовима ове ратне тематике, може ићи у архетипски примјер коњице која разара село. Уједно даје такође формулативну мотивацију, за Конанов даљи живот. Убише му ћаћу. Оно што данас чуди, је количина те ничеанско-викиншке политичке некоректности; која је одмах наглашена одговарајућим уводним цитатом. Мада је ово и даље филм дубоко у мејнстриму, са свим значајкама жанра.
Посебно треба нагласити далековидо урађене ефекте. Само мали број њих (изузев нешто обилатијег и праскавијег крварења при сјечењу), оставља утисак превазиђеног. Па чак и тамо гдје је то очигледно (у сцени Конановог отимања од смрти), осјећа се артистички приступ. Какав је данас првенствено занимљив и надахнујући, а не наиван.
Оно што нас не убије, учиниће нас јачим.
(Редитељ: Џон Милиус; Улоге: Арнолд Шварценегер, Џејмс Ерл Џоунс, Макс фон Сидоу)
