Режисер се баш помучио. Али и иживио своје настране фантазије. Тако, да му нико не каже да је и он мало поремећен.
Основа научнофантастична. Катрин је дјечији психолог, који помоћу електронских оператива улази у умове дјеце. Болују од ријетке врсте шизофреније, која потпуно паралише тијело. Иста ствар се дешава Старгеру. Серијском убици са врло настраним системом убијања. Жртве дави аутоматизовано, у стакленој ћелији (отуд име филма). Лијепе дјевојке које отима имају храну, воду, и мокри чвор; да би их касније удавио постепеним, па наглим насипањем воде у ту ћелију. При хапшењу, он добије напад. И искључује се. Тако не може рећи гдје је посљедња жртва.
У циљу спасења, Катрин улази у његов ум и затиче страшне специјалне ефекте. Болесно царство, у којем је он краљ-тиранин. Сценарио умоболно финишира, досадним мотивом подвојене личности. Злостављано је дијете, којем отац након епилептичног напада приликом крштења, поломи три ребра и вилицу. Хепиенд наступа након што Катрин обрће напајање, и пушта Старгера у свој мозак. Гдје је она моћна, па Старгер умире (као) ослобођен муке.
(Редитељ: Тарсем Синг; Улоге: Џенифер Лопез, Винс Вогин, Венсан Д'Онофрио)
