Почиње са завршетком једне, а наставља почетком друге отмице. Младом успјешном и доктору Вилијаму, те његовој жени Карен; трочлана екипа благо (и мало мање благо) психопатираних ликова, отимају кћерку Абигејл.
Ништа вриједно памћења. Осим што је главна нит, глорификација богатих и успјешних; на рачун сиромашних који би се играли Робин Худа. Или Лењина, свеједно је. Са мамом је чико-отмичар, а са татом тета. Док дјевојчицу чува саосјећајни дебељко. Абигејл има астму, и то је једини проблем у овом, иначе савршеном плану отмице. Тако да је чико морао маму непредвиђено да одведе до кћери, гдје је на снази била једна распамећујућа ујудурма.
Сваких сат се морају јавити, иначе ће убити дијете. Чико непрестано понавља, да је то урадио већ четири пута. Али, испостави се, да су у питању лични разлози. Млађани доктор је лоше оперисао кћер отмичара. Сад му се свете. Даље заплет и јурњава, у којој кастинске привилегије долазе од изражаја. Тата преко везе у мобилној нађе кординате, и у спасилачку мисију одлети приватним авионом.
А пошто сам и пилотира, припазите у коју ћете школу слати дјецу…
(Режија: Луи Мандоки; Улоге: Шарлиз Терон, Кортни Лов, Стјуарт Таунсенд)
