” Бонд… Клифорд Бонд “…
Овако некако се, ваљда, народним посланицима и страначким депутатима у “би енд ејч” парламенту обратио Клифорд Бонд, будући да још увијек тачно не знам у ком је својству тамо боравио, и о најфришкијим им уставним принципима бесједио…
Јер у свему што буквално прати и испраћа наш политички живот и прикљученија, уз дотичног се наводи углавном то да је “бивши амбасадор САД у БиХ”…
Ово “бивши” би у свакој нормалној земљи било посебно наглашено и адекватно вредновано, осим у овој и оваквој БиХ, у којој је “бивше” одувијек било значајније од садашњег.
Зато се и сви “бивши” никако не могу одвојити од БиХ, за коју их вежу најљепше успомене и звјездани тренуци којима се нису могли ни надати током своје просјечне каријере.
Јер овдје нису само “представљали”, већ су,напротив, и одлучивали у име домаћина, у име васцијелог “дуњалука”, па чак и у своје лично…
Зато им послије таквих доброта тешко падају конзулска времена, а још теже пензија и писање књига накнадне памети…
И зато нам се тако радо враћају,
Да око себе поново слушају кликтање блицева и кликтаје својих домаћина, радих сваком госту намераченом да у три дана боравка обави и све њихове послове…
Да још једном доживе клицање шпијуна који су их вољели…
Да унесу мало реда у наша политичка оргијања, да одреде ко се коси, а на чији млин се вода носи…
Да нас још једном просвијетле, и освијетле нам безвизни пут у њихову, тренутно безвезну будућност…
Да нам опет обећају да ће бити гаће, само не знају ка'ће…
Зато се искрено надам да се Бонд овога пута упутио у збиља немогућу мисију…
Како се не би десило то да, у међувремену избрисане Гаврилове стопе, сутра буду означене као мјесто са којега је Бонд “испалио” историјске принципе.
Како се из ових тајних општења и међусобних односа колико сутра не би изродила још једна “кама сутра” на балкански начин.
Како би се и Бонд коначно смирио, и пустио и друге да живе.
