Шупљи дијалози у високој концентрацији. Редитељка, персонификација стварне, разговара са подређенима око детаља. Документаристички досадних и параграфски сухих. Као глот рижа. Тим више, јер нема никакве музичке подлоге. Глухоћом реплика, настоји се дочарати њихова реалност.
Непрестаним дробљењем око изведбе љубавне сцене, демистификовати и обесмислити филмску страст. Неке мисли су промозгане, али већом половином звуче као врцкаво оштроумне реплике домаћица. Из Бољег живота, Срећних људи, или Јелене (Милана – Нина Граховац).
Тек у 74. минуту се види мушки орган. Што је изванредан детаљ! Редитељка полемише сама са собом, и оним што се од њеног дјела очекује. Све остаје политички коректно, јер није прави. Припремљени смо одавно на пластичну протезу. Продуцентски уведену, да ерекција не би сметала сатници књиге снимања.
Бреја изневјери све, оставивши само интелигентне порнићке дијалоге. И једнаку глуму. Та напорна стварност, нема потребу да пружи неку јасну поруку. Само чини да дјело постепено добија смисао. Као никл-кадмијумска батерија, лагано пуњена свакодневним бесмислом.
Електрошок од 1,2В.
(Редитељ: Катрин Бреја; Улоге: Ан Паријо, Грегор Колин)
