Као и сваки амерички цртић, овај комику производи искључиво на паралелизму. Занимљивост проистиче из тога, што се роботски свијет бави коментарисањем нашег.
При добијању потомка, исти се буквално прави. Пошто се склапа од дијелова, онда долази смијешно кад тата каже како: Има очи на тебе, а нос на мог оца. Знао сам да је добро, што сам сачувао те дијелове.
Генератор радње, јесте да те резервне дијелове и пригодан репроматеријал, млади капиталиста који представља индустрију љепоте, више не жели производити. Тако се стари модели, уколико нијесу богати, морају суочити са оним што чека људе откако је Адама и Еве. Умирањем.
Но, овдје нека социјална правда и љубавно-другарска порука, покушава рећи да се бесмртност може досећи. Но, то се са овим буџетом и политичком коректношћу продукције, никако не може објаснити. Нити се жели.
Будите сретни сада, такви какви јесте, и долазите задовољни на посао вашим експлоататорима који су и даље невични да дијеле вишак зараде са пролетерима. Довољно је помислити колике хонораре добијају само глумци, који су пристали да свој селебрити глас подаре овим симпатичним анимираним ликовима, и сав љевичарски тон овог образовно-забавног материјала за дјецу губи смисао.
(Редитељи: Крис Веџ, Карлос Солдана; Писци: Рон Мита, Џон Мек Клеин, Дејвид Линдзи-Абеир)
