Државу Србију признају све државе света. Тзв. „државу Косово“ признаје мање од половине влада у свету. Држава Србија данас не контролише ефективно петнаестак одсто своје територије.
Пише: Дмитар Богуновић
Тзв. „држава Косово“ тренутно не контролише отприлике исти проценат своје територије, односно територије јужне српске покрајине. Први човек Србије каже да Србији и није баш толико примарно да успостави контролу над целом територијом над којом држава на чијем је челу има формални суверенитет (чиме, узгред буди речено, грубо крши одредбе Устава Србије), док први човек лажне државе Косово каже да за њега и политичку елиту те лажне државе нема ничег на свету што је изнад циља пуне контроле целог Косова и јачања његових државних капацитета.
Тадић:
• „Србија никад неће ратовати како би заштитила своје државне и националне интересе на Косову и Метохији“.
• „Ни по коју цену не смемо угрозити наше партнерске односе са ЕУ и САД“.
• „Најзначајнији циљ Србије јесте улазак у ЕУ. Ништа нас неће спречити да одустанемо од тог циља“.
Тачи:
• „Ми ћемо искористити свако средство како би успоставили пуну контролу над сваким делом наше територије“.
• „Нама је стало до мишљења наших пријатеља у свету, али нам је много више стало до нас самих“.
• „Пуни суверенитет Косова је најважнији наш циљ, и том циљу не сме ништа бити подређено“.
Први човек Србије и њена политичка елита апсолутно немају пореданих основних пет циљева државне и националне политике, а на којима ће држава и нација да раде, док албанска национална елита већ деценијама сложно ради на циљевима које је формулисала и од којих не одступа већ више од једног века.
Дакле, поређења су јасна и једноставна. Као људи, народ и држава данас се суочавамо са највећом срамотом у својој историји-шиптарски сецесионисти, трговци дрогом и људским органима, олош најниже врсте-дају нам пример како треба да се води национална и државна политика. Јер, поруке Хашима Тачија, ако заборавимо на трен о коме је реч и да замислимо да се ради о тамо некој држави у Африци-свакако су логичне, јасне и потпуно легитимне. Човек се бори за своју државу. И нема вишег циља од тога. Он нити је филозоф, па да трага за неким метафизичким категоријама, нити је свештеник па да увек и на сваком месту повлачи линију између добра и зла. Свакако, он није ни манекен, па да му је важније како ће камера да га ухвати него како да води владу на чијем је челу, иако је далеко више мушко од феминизираног манекенчића са којим га у овом тексту поредимо.
Збиља, шта има логичније од тога да „поштујемо наше пријатеље у свету, али да највише, ипак, поштујемо сами себе“? Који је то пречи задатак за једну државу од тога да се стара о свом несметаном и функционисању у пуном капацитету? Јер, уколико то не ради, а то је оно што тупоглави Тадић, његови саветници којима су дроге одавно испрале и оно мало мозга што су имали и импотентна национална „елита“ Србије не знају, ту државу више нико не схвата озбиљно-ни њени грађани, нити било ко у свету. Шиптари се већ дуго и упорно боре за своје националне интересе и зато их сви уважавају. Србе више нико не уважава, јер они превасходно не уважавају сами себе. И то је болна чињеница са којом ћемо морати да се што пре суочимо.
Историја има интересантан смисао за хумор. Они којима смо се толико подсмевали, они који су били донедавно толико заосталији и примитивнији од нас, они са којима дуго имамо неспоразуме и проблеме-од њих ми, заправо, данас требамо да учимо. Јер, људи знају очигледно како се праве победе. Заиста, коју су то битку у последњих сто година изгубили? С друге стране, где смо то ми победили? Које су то наше победе у последњих сто година? И да ли су то оне победе за које се заправо веома брзо испоставило да су у ствари наши највећи порази? Паметни и из пораза извлаче поуке, док глупи и из добрих почетних потеза ускоро сами себе матирају.
Основно питање јесте: да ли ћемо у тој великој шаховској партији и даље за краља имати-коња?
