САРАЈЕВО – Истраживачко-документациони центар БиХ /ИДЦ/ до сада је регистровао око 98 000 жртава страдалих у протеклом рату, од којих су 55 одсто војници, а 45 одсто цивилно становништво – међу убијеним је око 64 000 Бошњака, 24 900 Срба, 7 700 Хрвата и око 500 “осталих”.
Директор ИДЦ-а Мирсад Токача каже да овај број још није дефинитиван, јер се истраживање наставља, али тврди да он неће прећи 100 000 убијених, укључујући и око 500 грађана БиХ који су страдали 1991. године на ратиштима у Хрватској и Словенији.
Код Бошњака је страдало више од 33 000 цивила и 30 000 војника, код Срба нешто више од 4 000 цивила и скоро 21 000 војника, а код Хрвата 2 100 цивила и 5 600 војника. Међу припадницима осталих народа страдало је 370 цивила и нешто више од 100 војника.
“Истраживања смо радили по општинама, а интересовала нас је и национална структура страдалих. Највише жртава регистровано је у Сарајеву: 13 756, а затим у Сребреници, Приједору, Зворнику, Братунцу, Фочи, Власеници, Мостару, Добоју, Вишеграду, Бањалуци, Брчком и Рогатици”, рекао је Токача у интервјуу Срни.
Он каже да је – на основу прикупљене документације о свакој жртви, затим контаката са породицама, медицинске документације о утврђеној смрти жртве, те других извора утврђено да је у Сарајеву (у оба дијела града) страдало 8 400 војника и 5 600 цивила. Међу страдалима је 9 499 Бошњака, 3 597 Срба, 749 Хрвата и 166 припадника других народа.
У Сарајеву је највише страдало бошњачких цивила – 69,58 одсто од 5 600 укупно регистрованих. Слиједе жртве српске националности: 20,22 одсто, те 7,83 одсто Хрвата и 2,37 осталих.
Највише укупно страдалих војника и цивила регистровано је у сарајевским општинама Нови Град – 3 151, Ново Сарајево – 1 924, непознатој општини у Сарајеву – 1 877, Илиџи – 1 554, општини Центар – 1 551, општини Стари Град – 1 152, Вогошћи 711, Хаџићима – 635, Илијашу 530, Палама 474, те Трнову 352.
“У нашем послу имали смо великих проблема са бројем жртава, јер многи користе потпуно неаргументоване и неутемељене бројеве страдалих. Као да имате неку врсту такмичења ко ће објавити већи број жртава и тиме потврдити да је злочин био већи, што је апсурдно. Тиме се само узнемирава јавност”, казао је он.
Токача сматра да је претјеривање у броју убијених, силованих, као и заточених лица “дио менталитета и неког покушаја да се бројевима ствари направе горим него што јесу, а оне су саме по себи грозне”.
Он каже да низ такозваних организација жртава, које су неријетко под покровитељством власти и у њиховим рукама, лансирају неистине и неутемељене податке о броју страдалих.
Токача је у интервјуу Срни закључио да многе од тих организација не би ни опстале да не служе као портпароли владајућим елитама које их финансирају за њихово дјеловање.
“Грађани су веома осјетљиви када игноришете њихову жртву, без обзира којој етничкој или социјалној групи припадају. Наш `Босански атлас ратних злочина`, у којем се налазе подаци по тачкама збивања догађаја, још дуго ће се попуњавати, јер смо урадили тек петину посла. То је дуготрајан посао, а нама није циљ да било шта изоставимо”, каже Токача.
Он тврди да је низ такозваних организација жртава, које су неријетко под покровитељством власти и у њиховим рукама, лансирају неистине и неутемељене податке о броју страдалих.
Токача је незадовољан због успореног процеса ексхумације несталих лица, поткрепљујући то скромним резултатима које је Институт за нестала лица БиХ остварио у прошлој години.
“Породице жртава очигледно нису задовољне темпом којим се то ради, а вријеме им не иде на руку. Институт је умјесто професионалног односа унио етнички принцип који се брзо претвара у политизацију. Иду на то да се копају Срби, Бошњаци, Хрвати, а не жртве које су убијене или сакривене”, рекао је Токача.
Он је закључио да људи који раде овај посао морају бити на “свакој врсти дистанце”, те да чак не би смјели бити ни чланови неке политичке странке.
Према његовом мишљењу, то је једини начин да не компромитују посао којим се баве.
(Срна/Фронтал)
