Ni moji preci, ni seljaci moga zavičaja
izdajnici nisu bili.
Stizali su na vreme gde pravda čeka,
gde je domovina zvala;
pa i ja znam vrednost
žrtava i ideala;
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.
Žao mi je čoveka;
ali ako sloboda
i na život moje braće čeka,
ako treba braniti istinu neku,
spokojni budite;
neću im reći
da sa bojnog polja uteknu.
Nastanu li opet dani
da ropstvo zapreti našoj grudi,
da zemlja životom moradne da se brani,
neću ni ja nikom svome reći
da kukavički napusti metu,
ali ne treba niko da se čudi
ako zaplačem
kao sve žene i majke na svetu.
Teško je videti da s lomi mlado granje,
i na zveri iz pećina
da se podižu hajke;
teško je čuti nad oborenim gnezdom
i pisak ptice majke;
a kako mi žao ne bi bilo
nečijeg poginulog sina.
Radujem se i kad stado na miru pase,
i kad vetri duvaju
kuda im je volja,
kad pesmu polja
slobodno šumi trava meka;
pa kako ne bih razumela žrtve
da se sloboda spase;
ali žao mi je,
žao mi je čoveka.
(Politika, 6. januar 1940. godine)
