Образовање англоамериканаца да постоје и Украјинци. Не као досад, само Руси. Објашњење истог интензитета, којим се за наранџасте револуције, Руслана пуштала на МТВ. Тако се овдје, онима који не знају да су Украјинци руски Црногорци, може продати чак и да су католици (?!).
Ушминкана и американизирана НВО-прича, о послу у којем су најјачи. Трговини оружјем. Једноставне симболике, досјетљиве на разини оног што политичари сматрају умјетношћу. И што се, ако потиче из наших крајева, награђује по фестивалима.
Може се упасти у замку, да хуманистички третира проблем индустрије која производи ратове. Филм то у пар случајева и достиже, али никад не прелази границу. Не уједа се рука која те храни. Нама су, као, отворили очи да и предсједник САД дилује наоружање? Мада, у 99% филма, за то су криви сандуци с ћириличним натписима. И украјински дилер. У Русији широко познат, као угледни авиопревозник Виктор Бут, којег су напокон и успјели ухапсити и оптужити за трговину наоружањем.
Неко се на крају сјетио, мало закукуљено додуше, признати како је руско оружје најбоље на свијету. Али уз обавезну напомену, да се нико не гура у реду да купи њихова кола.
Е, па ја возим ладу!
(Режија: Ендрју Никол; Улоге: Николас Кејџ, Бриџет Мојнахан, Џаред Лито)
