Шантић је рођен у Мостару, гдје је провео већину живота. Отац му је умро у раном дјетињству, па је живио у породици стрица Миха званог Аџа. Имао је два брата Јефтана и Јакова, као и сестру Персу, док му је друга сестра – Зорица умрла још као беба.
Пошто је живио у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумијевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, а потом се 1883. године вратио у Мостар.
У граду је затекао "необично мртвило", које је било посљедица "угушеног херцеговачког устанка против Аустрије". У прво вријеме био је прилично повучен, водио је књиге у породичној трговини, те читао листове и књиге до којих је могао доћи у Мостару.
Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дјела стварао је крајем 19. и почетком 20. вијека.
Почетком 1887. године постао је сарадник "Голуба", затим часописа "Босанска вила", те "Нове Зете", "Јавора", "Отаџбине".
Наредне године основао је Српско пјевачко друштво "Гусле", а потом је изабран за првог потпредсједника мостарског пододбора "Просвјете". Припадао је мостарском кругу књижевника окупљеном око листа "Зора", који је покренуо са Јованом Дучићем и Светозаром Ћоровићем.
У Првом свјетском рату аустроугарске власти хапсиле су га као истакнутог српског националисту.
На почетку свог пјесничког стваралаштва био је под утицајем српских пјесника Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Војислава Илића, али је потом изградио властити пјеснички израз, карактеристичан по елегичним и родољубивим мотивима.
Своју највећу пјесничку зрелост Шантић је достигао између 1905. и 1910. године када су и настале његове најљепше пјесме. Шантићева поезија је пуна снажних емоција, љубавне туге, али и бола и пркоса за социјално и национално обесправљен народ којем је и сам припадао. Његова муза је на размеђу љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.
Родољубива поезија је поезија родне груде и домаћег огњишта /"Моја отаџбина"/, а у неким од својих најпотреснијих пјесама Шантић пјева о патњи оних који заувијек напуштају домовину и одлазе у туђи свијет /"Остајте овдје", "Хљеб"/. Шантић наглашава патњу и мучеништво као најважније моменте у историјској судбини српског народа /"Ми знамо судбу"/.
Љубавна поезија мостарског пјесника развила се под јаким утицајем севдалинке. Амбијент његових љубавних пјесама чине баште, бехари, хамами, шедрвани…, а дјевојке које се појављају у његовим стиховима су скривене љепоте, окићене ђерданима. Таква је пјесма "Емина", а дух те пјесме је толико погођен да је ушла у народ и пјева се као севдалинка.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.године.
Шантић је умро од туберкулозе у Мостару 2. фебруара 1924. године.
Извор: srna.rs
