Обала ће касније понијети име по њеном заповједнику Степи Степановићу, а Сарајево ће у наредним годинама наставити дочекивати војске. Некад окупаторске, некад ослободилачке. Баклавама. И једне и друге. Па коме запне језгра у грлу запне. Данас обично запне ријеч. Поготово на овакве датуме којих се више нико не сјећа.
„Драга браћо јунаци! Ја вас увјеравам, да ће муслимани Босне и Херцеговине знати увијек достојно цијенити братске заслуге и очувати у успомени овај први сусретај након бурних стољећа“ говорио је реисул улема на банкету поводом уласка српске војске у Сарајево.
Да ли нам овај говор, сто година послије, дјелује као сатирична вијест? Џемалудин Чаушевић, реисул улема, називао је српску армију „јуначком војском неумрлих заслуга“. Атанасије Шола, први предсједник новоформиране владе у Сарајеву, изражава српској војсци захвалност што је слањем трупа осигурала ред и мир у Босни и Херцеговини.
Васиљ Грђић пита у свом говору: „Смијемо ли вам приступити Бијели Орлови? Допуштате ли робу петвјековном починути у вашем загрљају? Жељно смо вас чекали као дијете мајку, као трава росу, као озебао сунца“. Штампа из тог периода пише о „црно-жутом обручу“ који је стезао српски народ и који је прснуо „омогућивши Босни уједињење са својом старијом сестром Србијом којој дугује слободу“.
Шести новембар би требао бити датум који се обиљежава у Сарајеву као дан ослобођења. Јер ко не види да без 6. новембра не би било 6. априла, тај није у стању да чита из прошлости, а тамо јасно пише ко је овом граду доносио слободу. И ко је једини на овим просторима може донијети.
Изучавање прошлости није забава доконих већ озбиљна анализа процеса и узрочно-посљедичних веза. Озбиљних историчара у данашњем времену све је мање. Зато и нема ко да објасни шетачима Обале Степе зашто је данашњи датум битан. Њима можда и битнији него нама, са друге стране Мојмила. Ми смо чекали српску државу вјековима, а добили смо југословенску. А стварали смо и крвавили за обје. Тако раде државотворни народи. Боре се и стварају. Али и памте.
Извор: citajfilter.com
