Кад се овај филм погледа послије Данике, човјек добије осјећај да је у питању жанр. Добре домаћице наједном пројуродиве, и почну добијати визије које нико из околине не сматра за нормалне. Па исте заглаве у лудници.
Овдје је у питању заплет настао тако што је добра мајка двије дјевојчице, добила једног дана вијест да је изгубила мужа. Ту од почетка нешто није штимало, будући да је испало како је мама од неког купила половну временску машину. Тако она без неког јачег реда бива избачена у неколико дана њеног живота. Прије и послије мужевљеве смрти.
Она чини све што је у њеној моћи да спријечи његову смрт, да би се на концу обзнанило да је баш њена претјерана жеља довела до тога да се иста и деси.
Све ово стога можемо тумачити на два начина.
Писац је хтио да каже како се од судбине не може побјећи ни временским машинама? Или, ово је све пренесено значење, те су тих седам дана уствари исјецкано-освијештени симптоми човјека који се суочава са смрћу. Оно негирање, цјенкање, очајање, помирење или већ како год иду те фазе док јединка људске врсте не прихвати да ће отићи на онај свијет.
Филм завршава тако што се она сјећа попових ријечи (опет свећеник, као и у Соби 6, да се скоро да помијешати), како треба наћи разлог за шта да се живи. Те разговора са неким човјеком који се преселио у неко мјесто послије развода. Некако. Цурице долазе по маму која је задријемала, и говоре јој да је стигао камион за селидбу.
Мама има велики, трудни стомак. Што је ваљда и више него довољан разлог за живот.
(Редитељ: Менен Јапо; Писац: Бил Кели)
