Овај официр, географ, учесник ратова за ослобођење Србије, предавач, академик и књижевник био је аутор бројних научних студија и књижевних дјела, а сматра се и за родоначелника српске војне штампе.
Једно од драгоцјених свједочанстава о његовом животу и раду налази се у научним чланцима др Стевана Радојчића, некадашњег истраживача Војногеографског института у Београду. Према том извору, Драгашевић је, после основне школе у родном Пожаревцу и гимназије у Београду, у престоници 1860. завршио Артиљеријску школу – данашњу Војну академију – поставши артиљеријски потпоручник. Већ 1861. постаје професор географије на тој високошколској установи, гдје је предавао и стилистику, општу историју, ратне вјештине, стратегију и космографију.
Најсажетији опис Драгашевићевог живота могао би да гласи – војник у рату, научник и уметник у миру. За вријеме бомбардовања Београда 1862, послије инцидента на Чукур-чесми, командовао је Ђачком легијом. Затим је у српско-турским ратовима (1876–1878) службовао у Штабу Врховне команде, а на Берлинском конгресу је био експерт српске делегације за територијална питања. Такође, био је и начелник Историјског одјељења Главног генералштаба и начелник Главног генералштаба Српске војске, а истакао се и 1885. у српско-бугарском рату. За ратне заслуге је одликован орденима Таковског крста и Светог Саве.
Драгашевић је од 1864. до 1870. издавао и уређивао први војни лист на Балкану „Војин”. Тада у српском језику нису постојали термини за жељезницу, митраљез, инжињерију, гранату, пук, грудобран и друге појмове повезане с војском. Стога их је Драгашевић са сарадницима, како пише Радојчић, преводио са страних језика па се сматра и оснивачем српске војне терминологије. Послије „Војина” је 1879. покренуо „Ратник”, лист за „војне науке, новости и књижевност”, који је уређивао до пензионисања 1888, а био је и уредник недељника „Дарданија”.
Да је био човјек од пера, потврдио је и у бројним часописима у којима је објављивао радове, као што су „Велика Србија”, „Даница”, „Вила”, „Шумадинка”… Управо из његовог пјесничког опуса долази и кованица „Само слога Србина спасава”. Наиме, у поеми „Јека од гусала” из 1860. године, управо то значење је дао оцилима на српском грбу, објаснивши то стиховима: „Само слога Србина спасава, тако Србу пише и на грбу”. Убрзо је тај мото постао широко прихваћен, па и приписиван непознатом аутору, односно народном стваралаштву. Зато је Драгашевић у једном писму навео: „Истина, мило бијаше ми што се та моја изрека уноси у народне умотворине, али и жао ми бијаше да се моје лично од мене још за живота отима.”
Јован Драгашевић је умро 1915. у Нишу, а на стогодишњицу смрти ове знамените личности је у Дому Војске Србије у Београду откривено спомен-обиљежје с његовим ликом – рад професора Драгољуба Димитријевића.
Академик и воћар
Осим војних заслуга, живот Јована Драгашевића је обиљежио и значајни научни допринос. На Великој школи у Београду предавао је упоредну географију и етнографију, а његове књиге као што су „Кронографија” (1874) или „Космометрија” (1875) спадају у наше најстарије уџбенике са садржајем из области астрономије. Због научних заслуга, са свега 26 година је примљен у Друштво српске словесности, потом у Српско учено друштво – чији је био и делегат на Међународној конференцији географа 1875. године – а 1892. је постао почасни члан Српске краљевске академије. У прилог његовој свестраности говори и податак са сајта Српске академије наука и уметности да је у Српском ученом друштву учествовао у раду Одбора за науке јестаственичке и математичке, али и у одборима „умјетничком” и „за ширење науке и књижевности у народ”. На све то, имао је заслуга и у пољопривреди, као један од првих људи у Србији који је гајио нове врсте воћа и цвећа. Због тога је, њему у част, Српско пољопривредно друштво једну сорту јабуке назвало – драгашевка.
Извор: политика.рс
