Убиство Гарића у Добоју је показало да су политика и економија код нас дубоко испреплетани, што би рекли црквени оци, док их смрт не растави.
Послије у Гласу Српске читам о оставинској расправи, ваљда је то истраживачко новинарство код нас, породице убијеног Гарића. Испоставило се да је човјек заборавио пријавити неке станове и пословне просторе. Ако је смрт једина правда на овоме свијету за све нас, онда му оставинска расправа дође као најтранспарентнији дио нашег постојања на земљи.
Није више лако ни разболити се, треба водити рачуна о много чему. Прво да ти здравствена књижица буде овјерена у право вријеме, онда мораш имати информације о залихама анестетика и лијекова у болници, а прије операције мораш провјерити дипломе доктора који ће те оперисати. Биће да је то мултидисциплинарни присуп лијечењу.
Стигле и вакцине за грипу, сада треба очекивати кампању за вакцинацију „Послије вакцине, сунце ће да сине“.
Свака сљедећа Власт ће бити захвална Милораду Додику, због тога што је смањио борачке пензије. Није било лако повући такав потез ни прије три године, а камоли пола године прије избора. Опозиција сада као негодује, али је веома захвалана Додику, што ће им набацити понеког незадовољног пензионера.
Добили смо и два кандидата за предсједника Републике Српске. Један од њих се поприлично некритички прихвата; док други, према писању медија, има проблем с идентитетом. За неке је Хрват, за друге је Јевреј, а за треће Србин у духовном смислу.
Изгледа да ће предстојећи избори имати референдумско питања „СНСД или било ко други“.
Ево и ови наши сенатори требали би да почну да наплаћују свој патриотизам. Ништа од волонтирања и жртвовања за домовину. Не исплати се.
Чињенице је да наше политичке партије не могу похвалити квалитетним политичким програмима. Било би добро унајмити неколико озбиљних и паметних људи, да политичким партијама осмисле програме вођења државе у наредне четири године. На примјер, као на Евровизији: за народњачке партије, програме би писали стручњаци „а ла Бреговић“, националистима би програм писао неко сличан Баји Малом Книнџи, а политички центар би се задовољио двојцем типа Марина и Фута. За љевицу би био добар Лоша из Плавог оркестра.
А онда дођу избори, а ми телефоне у руке и гласамо СМС-ом. Цијена поруке 1 КМ, плус ПДВ. Интерпретацију, кореографију и костиме оцјењује народ и то носи 70 бодова. Квалитет програма оцјењује стручни жири из ММФ, ОХР, Европске уније, Русије и САД, и то носи 30 бодова. Сабереш бодове и ето побједника.
На крају сви сретни. Држава добије Власт и телекоми зараде најмање око 2 милиона марака, јавни сервиси добију програм који је гледан, срећни гласачи би добили неколико станова и аутомобила, а остали буду поштеђени предизборне кампање.
Мало ли је?
