Banjalučku prvu Rok simfoniju!

Spoj klasične i rok muzike udahnuo je neki novi život u Banski dvor, ali i u čitav grad na Vrbasu koji je nakon održavanja Rok simfonije ostao željan ovakvih događaja, a kojih je nažalost jako malo na našim prostorima. 

Čovjek odgovoran za ovaj spektakl je poznati muzičar iz grada, Dragan Moconja. On je Banjaluci poklonio ovaj muzički dar, ali i dokazao njenim građanima da je sve moguće kada imaš volju, kada si uporan i kada svoj san guraš do kraja. 

Sa Moconjom smo razgovarali o budućim planovima, o muzici i o našem gradu u kojem je muzika nekada imala veći značaj. 

piše: Maja G. Đurđević

Kako se stvorila priča oko Rok simfonije? Kako je to sve krenulo i evoluiralo u koncept koji je dobio dosta pozitivne reakcije i oživio interesovanja za veće muzičke projekte?

To je moj dječački san. Ja sam još 2006. pokušavao napraviti varijantu sa kvartetom, međutim tada sam bio dosta mlađi, a nisam imao ni dovoljno poznanstava za tako nešto. U zadnjih 5-6 godina se situacija jako promijenila i neke stvari su nam svima postale pristupačne. 

Gledao sam snimak Aerosmitha iz 92. godine, izvedba „Dream on“ sa simfonijskim orkestrom i svidjelo mi se. Kontao sam, volio bih to uraditi, ali kako? To veče sam otišao sa curom na kafu, ispričao joj sve, pustio pjesmu... Shvatili smo da se kod nas tako nešto nikada nije desilo. Ona ide na akademiju, studira violu i njena reakcija je bila: „Hajmo pokušati“. 

Ja sam se pobrinuo za prostor. Jedini prostor koji ispunjava sve zahtjeve, našeg bezobraznog i prljavog i njihovog lepršavog, jeste Banski dvor u Banjaluci. Nakon što sam raspisao projekat, poslao sam ga njima na mejl. Nekih 15 dana kasnije nazvali su me, uopšte nisam očekivao tako brz odgovor. Ljudima se baš svidjela ideja i izašli su mi u susret, a na meni je bilo da skupim ljude. 

U početku nas je bilo 12-13 ljudi, međutim jedna prijateljica mi je sugerisala da ne mogu praviti simfoniju sa tako malo ljudi. Jedva sam skupio prvu postavu i onda je to sve trebalo nadograditi. Svuda smo išli po probama, a onda nam je Banski dvor dao veliku salu gdje smo održavali probe i gdje smo na kraju i izveli koncert. 

U međuvremenu se čitavoj priču pridružila Miljana Smiljanić koja je prilagodila partiture za orkestar. Osnovicu ekipe činila je ekipa benda Tupas mene. Dado, vokal benda, jako je pomogao da se cijela priča izgura do kraja i jako je zaslužan kada su u pitanju realizacija i organizacija samog projekta. Kada je došlo vrijeme da se prikupi hor priči se pridružio i Dušan Pokrajčić, koji je prilagodio partiture za hor. 

Osoba koja je najviše zaslužna da to sve zvuči kako treba i koja je stvarno odigrala ključnu ulogu po meni je dirigentica Branka Radošević. Ona nas je popeglala. Nas koji sviramo rokenrol je uskladila sa klasičarima. 

Da li si očekivao toliku zainteresovanost od strane banjalučke publike? Da li si prvenstveno ti zadovoljan finalnim projektom i reakcijama?

Prvo smo trebali održati jedan koncert međutim kada smo vidjeli koliko je ljudi zainteresovano, napravili smo dva. Ispred je ostala gomila ljudi. Ja sam prezadovoljan. Ispalo je i bolje nego što sam očekivao. Međutim ima tu još posla. Sada sve tek počinje. Planova ima na pretek. Banjaluci smo prvenstveno ostali dužni. Sljedeći plan i cilj je da napravimo veliki koncert na Kastelu uz kompletnu scenografiju i pirotehniku. Goriće sveta zemlja, bukvalno. U svijetu su takvi koncerti normalni. Deep purple je krajem 60-tih pravio rok simfonije, ali kod nas je drugačija sredina samo zato što se mi ponašamo drugačije. Ovaj projekat je dokaz toga. Mi smo ljudima dali nešto novo, a oni su se oduševili. Za ovo postoji publika, samo ljudi uvijek idu na provjerenu varijantu. 

Šta dalje? Nakon još jednog koncerta u Banjaluci, da li ćete obići i druge gradove u BiH?

U pregovorimo smo sa par gradova u regionu. Ovo je velik projekat, zahtijeva veliku organizaciju. Čitava produkacija kada ide to je oko 70 do 80 ljudi. Moj cilj je da odradimo Sarajevo. Pregovaramo čak i sa Austrijom, da odemo u Beč. Beograd bi bilo isto jako lijepo odraditi. Ljudi su strašno zainteresovani, zovu nas. Samo se sve to mora dobro isplanirati. Glavni cilj su Banjaluka i Sarajevo pa ćemo krenuti dalje. 

Da li vjeruješ da ovaj koncept može opstati? Banjaluka je poznata po tome da se dobre ideje brzo gase. 

U Banjaluci muzičari dosta brzo sagore. Banjalučki umjetnici su takvi da se dva puta pojave na TV-u i prestanu se družiti sa običnim ljudima. Ovaj put idemo polako, ne želimo da iko sagori jer je priča super. Proširujemo repertoar, pregovaramo sa nekim „facama“ pjevačima... Koncept može opstati iz prostog razloga što ćemo to gurati na pravi način. Mi od toga pravimo neku vrstu brenda. Ne moramo imati pet koncerata u mjesec dana, dovoljno je jedan mjesečno, ali da je pravi. 

Banjaluka je prije rata imala jaku muzičku scenu, ali se to polako ugasilo i sada imamo nekoliko bendova koji rade svoje stvari, ali čini mi se da ih Banjaluka kao cjelina rijetko kada podržava?

Scena kao scena, bendovi koji rade svoju muziku, je u ekspanziji. Bend Tupas mene trenutno sprema album. Ima dosta bendova sa dobrim pjesmama, samo je danas problem što se ljudi ne znaju plasirati. Postoji onaj generalni problem što ljudi razmišljaju „e napravili smo svoje pjesme sada ćemo postati popularni, svirati svuda“. Ljudi moraju shvatiti da muzika nije hobi, ako ćeš se baviti muzikom moraš se baviti samo muzikom. Što se tiče scene mislim da treba malo jedinstva među bendovima i da ljudi manje laju jedni na druge. To više nije rivalitet, jer rivalitet je nešto što je zdravo. To je do onog generalnog banjalučkog problema „ja mogu bolje“. Trebaš biti pun samopouzdanja da te zli jezici ne dotiču. Ne treba praviti kompromise, treba vjerovati u svoju priču i gurati dalje. Mi imamo super muzičare, pogledajte samo Sopot, ljudi melju, sjajan su bend. Nije to vrsta muzike koju ja slušam, ali kada ih čujem skidam im kapu. 

Spomenuo si da Tupas mene radi na autorskim pjesmama. Šta pripremate za svoju publiku?

Dobili smo sada i ritam gitaru koja je bend dosta raširila. Svirali smo sa Brejkersima i Goblinima, a ljudi su fantastično odreagovali. Mi smo uvijek onih istih pet momaka koji se nacugaju, odsviraju svoju priču i niko nas ne interesuje. Na albumu ćemo imati i jedan duet sa nama jednim jako dragim i poznatim izvođačem. Ljudi očekuju od pjesama da ćemo dubiti na glavi, ali biće i onih numera koje će ljude iznenaditi. Svi u bendu slušaju različitu muziku, tako da svako daje svoju notu i mislim da je to jako interesantan spoj. Ja komponujem muziku, Dado piše tekstove, a svi zajedno radimo na probama. Album će oko februara biti gotov. Nakon toga ide onaj drugi dio, tek tada počinje pravi posao. Sada smo na samom početku, a imamo pjesme. Razmišljamo o tome da napravimo i par spotova, ne one najobičnije nego nešto što je vizuelno, ali opet opipljivo i da je na TV-u (smijeh).