Radmila Trbojević

INDE IRAE ET LACRIMAE (Juvenal)

Posvećeno  zaključanoj  i, u noći  dolaska 2021  godine,  preminuloj  djeci, tamo u nekoj vikendici  na  osami (moglo je biti bilo gdje, možda u Slatini, u nekoj našoj vukojebini  gdje se skupe da slušaju muziku i popiju piće) a jeste u okolini unesrećenog Posušja, nesrećnim roditeljima i onima koji moraju znati da mladost ne trpi ograde, savjete, molbe... Mladost se ne boji,  iskustvo starijih  i molbe roditelja  ne pomaže, oprez  ništa ne znači, zabrane  iritiraju i  ništa ne rješavaju, krv je vrela i želja za slobodom je jača  od straha...

Valjda  to znamo – ako uopšte  više  išta znamo.

Da su nesrećna djeca  oboljela  od korone, možda  su  imali  šansu  da  prežive.  

Od gušenja ugljenmonoksidom niko nema šansu  da preživi, osim da mu se odmah pruži pomoć. Njima nije bilo pomoći.

Možda da su bili do jutra u nekom kafiću, na koncertu, u nekoj punoj sali usred grada, možda niko ne bi dobio koronu. Možda bi je neko i dobio. Vjerovatno bi.  Ali bi se borio da preživi. Ovako utonuli u san – nisu imali  šansu. Otišli su  tiho, zajedno, kao mala četa izabranih da nijemo pošalju poruku.. Koju? Mislim da je svima jasno koju. Narod je davno rekao veliku  mudrost „Svaka se ptica ne zatvara u kavez“ ......

Činjenice pokazuju da zaključavanje i maske ne pomažu previše.. Neki ljudi čitaju, znaju mnogo  i smiju da kažu. Mnogi ćute. Globalisti i oni koji će ogromno zaraditi od vakcine surovo kažnjavaju. Ako ima zrnce istine u onome što pišu pojedini  naučnici, koji nisu vezani zavjerom ćutanja  – sumnja mora postojati. Da nema sumnje, da svi ćute kao zaliveni „pauci bi nebo premrežili„ davno je bila tema iz nekog od razreda gimnazije, što je bilo davno, a ostvaruje se,  kako mi se čini, i nama baš sada.  Da je sve ravno, da nema pitanja, da niko glavu podići ne smije   - gdje bi bila nauka, gdje napredak, čovječanstvo ne bi znalo  za  pobune revolucije.. A ko je bio najčešće na čelu tih preporoda, krvavog otpora inkviziciji, napretka civilizacije – bili su mladi i hrabri, koji su i umirući gledali u nebo.

Nama ljudima ovoga nesrećnoga vijeka, nebo se  izgleda zatvorilo. Za nas stare –više nije važno ali za mlade  ne ostaje ništa drugo nego da životima plaćaju zabrane. Bile one opravdane, ili ne.

Ja lično sam nosila masku, rukavice, nisam izlazila  više od  dva mjeseca iz kuće, prestala sam da radim i ono malo posla koji sam radila – učinila sam sve što je bilo u mojoj moći –ali dobila sam koronu. I  čudesno preživjela.  Na moju beskrajnu sreću u porodici više niko nije obolio.

Oni nesrećni roditelji dali bi svoje živote da su mogli - ali apokaliptični jahač, Kosac, oteo  najdraže.. Oteo  srca iz grudi  majkama i očevima  i  ugasio  osam mladih života  odjednom. Užas koji se  ne da riječima opisati.

Umiru ljudi svakodnevno, mladi, stariji, stari. Nema pravila. Strašni  virus napada istovremeno i pluća i  jetru, bubrege, mokraćne kanale, od njega opada kosa -  pa se postavlja pitanje zna li  iko kakav je to virus ustvari ?! Još uvijek naučnici ne  znaju o čemu se tačno radi, mada mnogi  pišu i objašnjavaju. Tema vakcina postaje pitanje „biti ili ne biti„. Mene što se tiče, ja ne moram o njoj misliti, neko vrijeme ću biti mirna. A moji će primiti vakcinu tek onda kada je dobije Putin, budem li mogla uticati  na njihove odluke.

Ja znam samo  da  su nesrećna  djeca  bila  bilo  gdje na  drugom mjestu, a  ne na  onoj osami, uz  plinsko grijanje  – veseli  i razdragani  uz koju rakiju  i pivo – ali  zaključani, sakriveni, daleko od policijske patrole, od kazne, od zabrana, od televizije, od svakodnevnog brojanja umrlih i zaraženih, od  jebenog života koji više ničemu ne vrijedi, niti ima smisla   -  šanse bi postojale.  

Jesu li pogriješli ? Gledano realno, prema uputama, upozorenjima, molbama - trebalo je da ostanu kod kuće.  Ali, uvijek će  biti onih, posebno mladih, koji će, nesvjesni, ili čak svjesni, ići glavom kroz zid. Tu nema logike, nema  objašnjenja, nema prekora. Samo strahovita bol.

U nemoćnom gnjevu lijem suze  dok slušam vijesti  ovoga prvog dana nove 2021 godine, za koju sam mislila da mora nekako biti bolja od ove što je prošla. Godine korone, nesreća, zemljotresa, ljudske patnje, izgubljenog posla i neimaštine, političkih obračuna, bahatosti bogatih, okrutnosti  onih  što određuju našu sudbinu. Sve pod velom da čovječanstvu bude dobro, da se spasi i preživi. Kakav strašan cinizam.

U gnjevu sam zato što onih osam cvjetova,  rano zgaženih, nije odlučilo da u centru Posušja napravi novogodišnju  žurku.  Pa  neka  dođe  policija !  Prenoćili bi bezbjedno u pritvoru. Ili u  stanu nekog od  roditelja, makar oni  otišli kod komšija. Ili u nekom klubu, zaključanom, gdje ima normalno centralno grijanje, ili  peć na drva,  ili bilo šta drugo ...Roditelji bi platili kazne. Pa  šta ? Samo smrt  se ne može promijeniti.

Čini se kao da se zla sudbina nije mogla izbjeći. Ako tako gledamo,onda se mirimo. Onda se  jadni roditelji slamaju i okamenjeni  u bolu  mole  Gospoda  da  im  djeca  odu u raj,  opremljena  kao za  udaju i  ženidbu.

Ostaju izgubljene nade, ugasli osmjesi.. Djeca stradala, a nije rat. Ili jeste rat, samo mi slijepi  ljudi,  ne  shvatamo  kako  stašan  i  podmukao. Nema odgovora. Samo bol.

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (04.01.2021)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal

Komentari
Twitter
Anketa

Koju vakcinu protiv kovida-19 biste primili?

Rezultati ankete
Blog