Прије непуну годину дана на овом истом мјесту објављен је текст под насловом „Дејтон је мртав, заувијек Дејтон “.

Ради разумјевања цијеле приче годину дана послије, а након дводневног састанка челника ХДЗ и СДА у Оџаку, подсјетићу вас на фрагменте текста од прије годину дана када сам између осталог изрекао следеће :

„Имао сам прилику да прочитам политичку платформу коју су сачинили и прихватили актери кризе у Федерацији БиХ. Ова платформа, њен политички и социјално економски садржај, прихваћени су од СДП БиХ, СДА, ХДЗ, ХДЗ 1990,Странке радом за бољитак и ХСП.

До коалиције није дошло, јер је за два ХДЗ-а био неприхватљив распоред функција које су платформом биле предвиђене при формирању власти на ентитетском нивоу и нивоу БиХ.

ХДЗ-ови су тражили да им припадну сва мјеста намјењена Хрватима, позивајући се на легитимитет избора јер су за њих гласали готово сви Хрвати у БиХ.

Дакле, подјела фотеља био је суштински разлог неуспјаха формирања власти ХДЗ-ова са СДП и СДА, а не политички дио платформе.

За политичке представнике из РС није суштински важан дио који се тиче аспекта подјела фотеља, као ни ХДЗ-ова борба за функције на темељу легитимитета избора.За нас би интерес требао бити усмјерен на политички дио платформе коју су прихватили и Хрвати.

Овај документ у приоритет ставља измјену Устава БиХ, са одредбом да измјене Устава БиХ требају учинити институције државе функционалним ради убрзаног приступању ЕУ и НАТО, и да морају обезбједити једнакоправност свих конститутивних народа.

Хрвати и даље инсистирају да су проблеми њиховог положаја у Дејтонском мировном споразуму, а не у Вашингтонском који је узрочник свих данашњих проблема Хрвата .

Иако се сви њихови проблеми могу ријешити измјенама Устава Федерације БиХ(Вашингтонски споразум) што подразумјева да би рецимо умјесто 10 кантона Федерација могла да се преуреди на начин да има само 2 кантона, један са хрватском а други са бошњачком већином, хрвати ово питање желе ријешити преуређењем цијеле БиХ измјенама њеног Устава (Дејтонски мировни споразум,Анекс 4).

Зашто , ако су искрени према данашњој политичкој подршци дијела Срба?

Ја само могу закључити, да је разлог у количини територије, а не у једанкоправности Хрвата.

Очигледно је, да и Хрвати и Бошњаци сматрају да је територијално уређење БиХ са два ентитета, од којих је један РС са 49% територије,и једнима и другима кост у грлу.

Да би се извршила територијална прерасподјела у којој Бошњаци желе Подриње а Хрвати Посавину, једини начин је да Дејтонски мировни споразум пропадне, и да се отвори простор за неки нови Дејтон 2, када би се око овог питања експресно свезале заставе Бошњака и Хрвата.

Да до тога дође, оваква БиХ прије свега треба да пропадне или да се распадне.

Најмање што данас треба Србима и Републици Српској је проглашење овакве БиХ пропалом, јер с тиме пропада и Дејтонски мировни споразум.

У некој новој рунди тражења ријешења за БиХ ван оквира Дејтона, на сто се ставља читав низ питања, од количине територије,броја ентитете или федералних јединица, назива ентитета, односно свега што је било садржај Дејтона.

Тачно је да данас представници Срба који кокетирају са Хрватима и даље инсистирају на дејтонској позицији РС као „трајној категорији“,али је тачно и да од Хрвата никада није дошла експлицитна обавеза да се са таквим ставовима својих партнера слажу . Ни писмено ни усмено ! “

Након састанка Тихића и Човића у Оџаку уочљиво је шта су кључни елементи њиховог стратешког договора :

„Предсједници ХДЗ-а БиХ и СДА-а Драган Човић и Сулејман Тихића усвојили су заједничку изјаву у којој се истиче њихова спремност да оснаже своје партнерство, које, како сматрају, треба усмјерити у правцу боље сурадње између бошњачког и хрватског народа у Босни и Херцеговини на основама, принципима и начелима једнакоправности три конститутивна народа у БиХ с механизмима којима се то може остварити.

Такођер, двојица челника ХДЗ-а и СДА исказали су спремност да се њихова сурадња практицира на свим разинама власти у БиХ, кроз координације које ће се успоставити.

Двије странке су досљедне у опредјељењу заједничког тражења рјешења за БиХ на њеном еуроатланском путу, рационалног унутрашњег устроја који ће у потпуности осигурати уставну једнакоправност бошњачког, хрватског, српског народа и свих њених грађана.

Такођер, заједнички је став како су ово претпоставке политичке стабилности БиХ, без које се неће моћи остварити економска и социјална стабилност земље.

Челници ових странака договорили су се да ће сачинити споразум о дугорочној сурадњи на рјешавању најважнијих питања за БиХ и њене народе, стоји у заједничкој изјави Драгана Човића и Сулејмана Тихића.“

Сада када су ХДЗ-ови ушли у извршну власт у Савјету министара БиХ, активиран је политички дио Платформе на којег су њихови Српски партнери давно заборавили.

Њихова спремност н јачање партнерства темељи се на заједничком интересу промјене Устава БиХ ради тзв „рационалног унутрашњег устроја БиХ“ , дакле партнерство је мотивисано обостраном жељом за рушењем Дејтонског уставног двоентитетског поретка.

Драган Човић је показао највећу политичку лукавост, која произилази из његове огромне стрпљивости и идеолошке опредјељености да милиметар по милиметар помиче позицију Хрватског народа у БиХ ка крајњем циљу, а то је територијална и организациона прекомпозиција БиХ кроз нови Устав БиХ са 3 ентитета од којих био би један већински Хрватски.

И даље Хрвате интересује Посавина а Бошњаке Подриње, а и једно и друго је територијално углавном у саставу Републике Српске.

Човић је прво у своје циљеве упрегао Додика и искористио његову подршку да сломи отпор Лагумџије и да се дочепа свих Хрватских позиција у Савјету министара БиХ.

Истовремено, Додикова сепаратистичка реторика и често понављање потребе да Хрвати у БиХ добију трећи ентитет, снажила је Човићеву позицију у међународним круговима који су почели да испољавају много веће разумјевање за проблем Хрвата, и истовремено ослабила Додикову међународну позицију.

Човић није тражио трећи ентитет, то је за њега радио Додик, и умјесто да терет сепаратистичке реторике понесе Човић, овај непријатан терет од њега је преузео Додик.

Човић, за узврат, није промовисао јавно и дипломатски ни један политички интерес српских партнера, и није подржао чак ни иницијативу Срба за укидање Суда и Тужилаштва БиХ, иако су њему лично ове инстиуције донијеле много главобоље.

Сада када су му позиције ојачане, Човић се враћа традиционалном и најискренијем партнеру са којим од Дејтона дијели власт, а то је СДА.

Између Додика и Човића, Тихић бира Човића јер имају исте стратешке циљеве који се могу реализовати само ако остваре први и темељни циљ а то је рушење Дејтонског Устава.

Иако и између Тихића и Човића постоји огромна разлика у поимању уставне организације БиХ послије пада Дејтонског устава, обојица су свјесни да новог устава неће бити док се не сруши постојећи.

То их је и удружило.

Предјело је поједено. Сада на дневни ред долази главно јело.

Заставе се поново могу везати.

Устав БиХ је на столу, а двоентитеска БиХ подједнако је застала у грлу и Тихићу и Човићу.

Опијеност властитом наводном институционалном и политичком снагом не само у БиХ већ и у међународним размјерама, затворила је очи Додику пред кључним проблемом који убрзано долази.

Бошњачко-хрватске политичке заставе вишеструко су везане. Лагумџија чврсто држи чвор са Радом за бољитак и Хрватском странком права, а Тихић са ХДЗ-овима.

Шта сада Додик и његови трабанти могу очекивати, а поготову како могу дјеловати ?

Једино што им је преостало је убрзање Европске и НАТО интеграције, а то неће проћи без српских политичких концесија.

Из готово шестогодишњег периода Додиковог инсистирања и убјеђивања да оваква БиХ не може опстати и да се мора распасти, сада је присиљен да темељно мијења курс и да тврди како БиХ оваква каква јесте може убрзати приступ ЕУ и НАТО,и да може опстати на Дејтонским основама.

Када би наставио шестогодишњу политику дезинтеграције, Додик би постао једини реметилачки фактор БиХ, што је вјешто избјегавао протеклих година и сервирао на међународни сто БиХ реметилаца прво Силајџића, а затим Лагумџију.

Оног тренутка када је Лагумџија успио са Додиком саставити Савјет министара БиХ, нема више реметилачких фактора из Федерације БиХ.

Умјесто наставка шестогодишњег континуитета политике дезинтеграције БиХ, Додик је присиљен да потпуно мијења курс и прелази на политику убрзане интеграције БиХ. И зато он сазива састанке владајуће БиХ шесторке управо ради убрзања интеграцијских активности БиХ, а на дневном реду су управо теме које представљају услове за стицање статуса кандидата за ЕУ (кредибилан напор на ријешавању пресуде „Сејдић Финци“ кроз измјене Устава БиХ) и статуса Акционог плана плана за чланство у НАТО (ријешавање питања статуса државне и војне имовине).

Брисел послије давања статуса кандидата Србији своју пажњу пребацује на БиХ, а САД пред НАТО самит у Чикагу појачава притисак на БиХ ради убрзања НАТО интеграције. С пажњом се прати ко ће бити реметилац ова два интеграциона процеса. Како ствари стоје код Бошњака и Хрвата таквих тренутно нема.

Сада је сав фокус пажње усмјерен на Србе, а то Додик зна, и прагматично инсистира на договору, свјестан да му је то једино преостало.

Не мислим да је Додик вјеровао Човићу, али је сигурно био убјеђен да ће уз њега остати дуже него што се десило. Он је истовремено био убјеђен и да му је Човић одлично средство за долазак до циља, а вријеме све више манифестује да се у ствари десило обрнуто : Додик је послужио Човићу за реализацију његових циљева.

Политика није догађај, политика је процес.

Додик је политику почео схватати као низ догађаја које углавном сам производи, вјерујући да ће усмјерити процес ка мирној реинтеграцији БиХ, и да ће у томе имати барем разумјевање ХДЗ-ова. Након шест година јасно му је да од тога нема ништа, а политички догађаји које производи постали су карикатурални и дугорочно контрапродуктивни.

И поново прави заокрет, с тим што је послије бројних заокрета изгубио оријентацију. Зар до јуче нисмо од овог истог Додика имали :

• референдум за одцјепљење,

• референдум за укидање Суда и Тужилаштва БиХ,

• поврат надлежности на ентитетски ниво,

• нећемо формирати Савјет министара БиХ без 4 минстарска мјеста од којих је једно обавезно Министарство спољњих послова,

• нећемо у ЕУ под притиском доношења закона на БиХ нивоу,

• нећемо у НАТО док не тамо није Србија,

• нећемо измјену Устава БиХ,

• нећемо овакву БиХ,

• итд итд.

Шта се остварило од ових бројних политичких ставова, и шта би са шестогодишњом политиком континуитета којом се толико хвале Додик и његови трабанти?

Једини њихов континуитет је да немају континуитета.

Политика је ипак процес, а стрпљиви Тихић и Човић то много боље знају и користе од Додика.

На нашу жалост !