Radmila Trbojević

„Dobra majka je ona koja vremenom postaje beskorisna„

(Buka Portal, 11 juni 2021, Annalisa Pintus, a prevela i obradila Ana Muratović)

 

Nije  ovaj  tekst o  vrijednosti porodice  aktuelna  tema,  a nije  ni  život  naroda   posebno  mladih u BiH, koji   bježe  glavom bez obzira  iz ove zemlje, vodeći djecu, a ostavljajući roditelje...   Aktuelna  tema  je  ova  zbrka oko  Izbornog  zakona, a zapravo  u  toj  temi  ima samo  brige  ko će  šta biti, zgrabiti, zaposjesti..  Samim tim  životne  teme  naroda  su  na  margini.  Dakle,   aktuelno   je  ne   to    k a k o   spasiti  narod  u BiH  od  izvjesne  zaraze virusom ponovo,  i  nastupajuće  gladi, nego je  svakodnavna  tema   saga  o  izmjenama  Izbornog zakona.  

Namjerno  se ne bavim  komemoracijom u Potočarima. Ta takođe, saga, ta priča dosadila je urbi et orbi, ne zato  što ne treba spominjati i žaliti srebreničke žrtve, treba, naravno, nego zato što u tome Bošnjaci nemaju mjere, nemaju  dostojanstvenog,  tihog žalovanja, nego beskrajnih priča opet uri et orbi, svjedoćenja , filmova  ..Svake godine  sve gore. Znamo šta misle , čemu se nadaju  - ali   ž i v o t  u  BiH  postaje nemoguć od  sredine juna pa do kraja jula od mnoštva emsija  na svim programima, od žalopojki  publike  i rodbine, od  optužbi Srba, prijetnji  zabranama, zakonima  itd.  – koje se ponavljaju i koja ceremonija postaje ne žalovalnje –nego postavka za svijet. Kako dalje, a da to bude normalna komemoracija, dakle obilježavanje koje se radi kao i u svim zemljama  gdje ljudi  žale i klanjaju se sjenama  žrtava  -  zaista ne znam.

Da smo mi Srbi komemorisali na svim mjestima gdje smo protjerani, pobijeni poklani, ugušeni, nabijani na kolac, bacani živi u jame   itd. ništa drugo u životu ne bi  radili  godinama nego kukali  i  t r a ž i l i,  da smo imali muda,  da  Hrvatska ne može   kao nacistička, ustaška  država   - ući  lagano u Jugoslaviju  i biti  prva u EU, prije drugih  bratskih  republika  SR  Jugoslavije (koje, uzgred, nisu bile države), dakle  mogli  smo   da   naše dušmene  ne  zovemo   braćom u jedinstvu koje je  podiglo standard  Hrvatske i Slovenije. S pravom smo mogli. Ali nismo. Gradili  su naši roditelji svoju zemlju  i  mi kasnije,  pjevali na prugama i autoputevima, kao da ništa nije bilo. A, bilo je svašta....

Ali, vrijeme izbora neumitno dolazi.  Mene,  iskreno, metaforički, ova  priča  o izborima (koja je u stvari  naša) zajebancija - podsjeća   na dugotrajan i komplikovan porođaj, koji se na kraju završava  carskim rezom, jer BiH ima  sužen “karlični“   kanal da bi glava novorođenčeta  (čitaj  neka nova pametna politika) mogla da prođe,  pogotovo  bez  ikakve  vizije  budućnosti, osim  ratne . Rez  treba  da bude  američko –briselski, ne domaći,  to se  čeka,  a političke  vođe   se  nadaju  sljedećem:   SDA   da će  ultimate   cut   napraviti  stranci,    kao  uvijek u  njihovu  korist,  dok  HDZ i  SSND  taktiziraju (Čović, Milanović i uz njih Dodik), sa  svim varijantama  se  slažu, osim što  Milanović kaže  jasno šta misli  o Sarajevu  i Bošnjacima. Naša  opozicija  zbija redove, Draško se smiješi  bijele pokazuje zube i  slika se skoro svaki dan, hrabri Nebojša ne uzmiče - sve  čekaju ko će da bude  vođa, što izgleda još nije jasno, osim možda Nešiću...Međutim, Befehl  će doći kad NEKI GORE, pojma nemam koji, odluče o našim izborima. Tada  će  se  možda  desiti promjena. Ili neće. Igra bez   granica će se onda nastaviti. Kao i do sada.

A, sada da se vratim temi koja je u naslovu:

Kad sam  pročitala   gore  pomenuti  tekst, osjetila  sam mučninu.  Pa sam onda   proguglala  da   shvatim  ko  je   autorka   i  saznala   sam  da se bavi primjenjenom  psihologijom. Profesionalno znanje  i  dostignuća  autorke  ne negiram, nisam  psiholog,  ali  shvatam s  koje pozicije (ima veze ova globalna, avangardna, moderna  gender –priča) i  s   kojim  ciljevima   ona  piše  o ulozi i  prestanku     smisla  postojanja  majke  kad  djeca  odrastu. Iza ovoga se krije nepotrebna roditeljska briga  o djeci, koja ne treba ni da postoji  osim možda, do   sedme  godine kad  idu u internat), mada ona to vješto prikriva onom rečenicom na  kraju, koja nije njena, a parafrazirana  glasi  „Kad majka zaista voli svoju djecu, uči ih  da sami  lete„

Kad bi se provela  anketa u BiH o tome   koliko mladih danas živi sa roditeljima  mladi koji su još tu  (ne zato što to žele, već   što moraju) zapanjio bi  nas rezultat !  U zemlji gdje nema dovoljno  posla, gdje posao, i kad ga ima,  dobijaju podobni poslušnici  – gdje se mladi doživotno zadužuju da bi kupili stančić od jedva četrdesetak kvadrata -   nema govora  o nekom   osamostaljivanju, kad im kad sve poplaćaju - ostane jedva da prežive. Tu ne ubrajam one koji odmah dobiju sve !

Autorka propagira  novi stav o nepotrebnosti porodičnih veza, a  ohrabuje kako se  čini  porodicu ovog  modernog   vremena, (dvije tate i dvije mame)  pa  zato  ulogu   majke  svodi  na  posao  koji  je,  kako ona  kaže, ako ga   je pravilno obavila, treba   da  se  s k l o n i, jer  postaje beskorisna, nakon  što je rodila dijete (što radi i zamjenska majka).  Izgleda da je izlaz u brakovima  b e z  djece, dvije tate i dvije mame – ili ako im se svuda u svijetu dozvoli da usvajaju djecu-oni znaju kako treba  i kuda to vodi. A znamo i mi.

Italija je, kako smo u proteklom vremenu korone  saznali   preplavljena  staračkim domovima. Penzioneri imaju pristojne penzije pa mogu sami plaćati   skupe domove,  ali   mnogi  imaju  dobro  stojeću  djecu, koja  plaćaju kućne pomoćnice iz svih krajeva Evrope (naročito iz Hrvatske)   da  njihova majke  ne bi   postale  nad-majke. Skrivene ideje autorice, mada  umotane  u svileni  papir neuvjerljivih emocija  zapravo jesu  –   prvo   strpati starca  ili staricu (naročito majku)   u starački dom,  ali  ih  i ukloniti   fizički, iz  života, što prije,  jer dobijaju visoke  penzije i  tako opterećuju  budžet.. To je, doduše, izgovorila jedna visoko poziconirana gospođa (EU finnasije) iz  briselske zajednice novih gurua   modernoga života, a to je nova europska  teorija o nepotrebnosti porodice kao jake emotivno vezane zajednice.

Ima  roditelja,   koji  prihvatajući  da su   beskorisni, da ne bi kontrolisali  mlade,  a već su duboko  u hladnoći  duše,  koju su naslijedili  od svojih  roditelja  i koja im je normalna (imaju odlične penzije, sudije, advokati, ljekari itd.) - pa nastanjuju  kruzere tokom  cijele godine – boraveći po južnim morima,   ali i na hladnom Arktiku - tako  da  niko nikome  ne  treba  i  niko nikom ne smeta - u modernom tako srećnom svijetu. 

Šta  znače nezavisna  i samopouzdana djeca po autorki ?!  Negdje sam pročitala da vrlo  visok procenat mladih Italijana žive sve do četrdesetih godina svoga   života sa roditeljima, jer nemaju svoj stan ...Čak i u tako bogatoj zemlji kakva je Italija. Šta reći za druge.

Pošto sam rekla  šta mislim o tekstu pomenute autorke, evo samo još nekoliko rečenica   o mojoj  nani – mojoj  svekrvi, koja  nije odlučila da bude beskorisna..  Ja  sam joj  zahvalna  za sve što sam postigla u profesionalnom  životu, jer sam zahvaljujući njoj  putovala  godinama  po svijetu  kao prevodilac  dok je ona brinula o unucima. Odlučila  je da bude  prisutni, živi  oslonac onima koje je beskrajno voljela.  Nana  Stanika  je  bila super  majka i super  baka.  Takvih majki nana i baka ima  više, mnogo više nego što autorica  može i da zamisli. Bar kod nas.

Prirodni,  roditeljski, nekada  nanin,  pa  dedin, a   sada moj  zagrljaj   bake,  taj  iskreni   izvor   bezgranične  ljubavi   i  snage  porodice  -  u mojoj porodici  nikada  nije  presušio. I  neće.

Šta o  tome misle  ovi  novopečeni   europljani  koji  se  emocija  stide, ili  im oslonac roditelja  ne treba   -  baš me briga.

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (14.07.2021.)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal

Komentari
Twitter
Anketa

U kojoj državi su građani BiH najbolje živjeli?

Rezultati ankete
Blog