Tema nedelje

Истина за све – Аутори филма „Сребреница - издани град“ одговарају критичарима

Филм „Сребреница – издани град“ постаје тема за нова политичка препуцавања у Босни и Херцеговини. Ипак, и даље се оштрије рекације могу чути из Норвешке, Данске и Шведске, односно из земаља гдје је филм приказан почетком септембра на јавним сервисима.


Овај филм још није приказан у Босни и Херцеговини на неком од јавних емитера, те га чак ни неки протагонисти нису погледали, али ових дана постају интересантни саговорници медијима из Сарајева и улазе у центар медијске пажње овог дијела Балкана.

Може се очекивати да ништа слабије реакције неће изазвати (не)приказивање овог филма у БиХ од оних у Шведској. Тамо су Бошњаци организовали протесте и тражили да се филм не емитује на јавним сервисима.

Као одговор, а са „циљем да пружи подршку слободи говора која се (и) сада озбиљно доводи у питање стравичним притисцима на Јавни сервис тј. Шведску телевизију (СВТ), нарочито од стране једног радикалног дијела босанских муслимана у Шведској, а само због приказивања документарца `Сребреница - издани град` који је бацио једно ново свјетло на збивања у и око босанског града Сребреница“, већином Срби су се путем Фејсбука организовали у групу „Истина за све

Управо члнови ове групе су, између осталог, на страницу поставили одговор аутора филма „Сребреница – издани град“, Уле Флиума и Давида Хебдича, на критике про-бошњачких интелектуалних и политичких кругова у Шведској.

Текст је објављен на шведском порталу Њузмил, а на српски језик су га превели чланови групе „Истина за све“. У случају да постоји грешка у преводу, редакција Фронтала се унапред извињава и ако говорите шведски препоручујемо Вам да прочитате изворну верзију.

 

УЛА ФЛИУМ и ДАВИД ХЕБДИЧ

Тврдње да је наш филм српска завјера су апсурдне

Наш филм не умањује злочин у Сребреници, него га чини видљивијим и ужаснијим. Великим делом захваљујући чињеници да је босанско руководство издало народ у најодсуднијем тренутку, пишу Ула Флиум и Давид Хедбич, редитељи филма ” Сребреница – издани град ”.

 

Филмски теоретичар Сањин Пејковић, који се, како изгледа, бави ”анализом покретних слика са Балкана” је написао дугачак и конспиративни чланак о наша два филма ” Сребреница – издани град ” и ”Трагови из Сарајева”. Након читања његовог текста, рекло би се да је ”анализа непокретних слика са Балкана” један коректнији опис његовог истраживачког рада.

Недостаци у истраживачком раду

Ретко смо у прилици да сретнемо истраживача са толиким одсуством радозналости за нове слике и изворе информација, које су везане за крвопролиће данашњих генерација Европе. Његово самопоуздање се базира на секундарним изворима информација, на претпоставкама и фантазијима, и у сукобу је са свим што је засновано на емпиризму.

Пејковићев осврт је, поред тога, упадљиво сличан коментару који је државни секретар Јасенко Селимовић (ФП- Фолк Партија) истога дана објавио у вечерњем новинама ”Експресен”. И један и други верују да иза наших филмова стоји завера исламофоба и Срба који негирају геноцид.

Повереници истине

И као да то није довољно, обојица издижу себе саме на статус ”повереника истине о Сребреници”. Насупрот њима је наш однос према монументалним историјским догађајима нешто радозналији. У складу са тим како данас раде истраживачи у Норвешкој, Шведској, Великој Британији и другим земљама, тако и ми још увек пишемо књиге о другом светском рату, о хладном рату, а у новије време и о ”Рату против тероризма”. И још увек се отварају нова врата за значајан материјал и за нова разумевања. Још увек има људи који своје најдубље тајне откривају тек пред крај свог живота.

Ревизионисти

И Пекјовић и Селимовић нас називају ревизионистима. За нас је то част. Много нам је времена и напора требало да пронађемо нове, како речју тако и словом, изворе информација, те смо тако и наишли на прећутане и непознате аспекте грађанског рата у Босни. За нас је то било ново, као што је то очигледно било ново за хиљаде људи који су видели наше филмове.

Многи познати новинари су створили своје каријере на рату у Босни. Њихово извештавање је великим делом било једнострано, што је с једне стране и разумљиво, ако се зна да слобода штампе на српској страни није била развијена. Дуго година након рата многи су Срби и даље били неповерљиви према новинарима и радије су ћутали. Тек после много година и небројених шољица кафе успели смо да интересантне српске очевице приволимо на причу.

Пресудна ревизија

Све чешће смо сведоци колико ратна пропаганда утиче на некритичне репортаже и чланке о конфликтима у свету. Континуирано преиспитивање битних историјских догађаја је самим тим оно најважније што један новинар треба да чини.

У Норвешкој се, тако, захваљујући новим истраживачима и новинарима који копају по архивима и трагају за новим изворима, обнавља дебата о нашој ратној историји. Типичан пример су сумњиве ликвидације које је покрет отпора спроводио над осумњиченим доушницима, као и срамотни однос победника према ”немачким дрољама” и деци чији су родитељи били Немци.

Ми смо, такође, снимали документарне филмове засноване на изјавама КГБ официра, који су били стационирани у Норвешкој, и тиме бацили ново светло на неке велике историјске догађаје у Норвешкој. Између осталог смо обелоданили и зачуђујуће близак однос између водећих политичара Радничке партије Норвешке и КГБ-а.

Интернационална група истраживача

Ми, који стојимо иза ових документарних филмова нисмо нити српски фанатици, нити витезови конспирација. Ми смо искусни и награђивани новинари, који без предрасуда желе да испричају занимљивуи и битну причу.

Ула Флиум је био дугогодишњи шеф истраживачког тима документарног програма Бренпункт (Горућа тема) Норвешке националне телевизије (NRK), програма сличног шведском програму Мисија истрага (Uppdrag granskning). Као репортер Ула је радио у Судану, Јужној Африци, Русији, САД-у и наравно на Балкану. Режирао је преко 30 филмова и написао пет документарних књига.

Енглез Давид Хебдич је радио у САД-у, Совјетском Савезу, Кини, Босни, Скандинавији, Израелу, Афганистану, Пакистану и у неколико земаља Европе. Написао је више документарних књига о кријумчарењу високе технологије, о организованом криминалу, тероризму и о војној шпијунажи. Хебдич је истовремено писао за неколико британских листова као што су Индепендет, Гардиан, Недељна пошта (The Independent, The Guardian, Mail on Sunday), а режирао је и више ТВ-репортажа и документарних филмова, између осталог за BBC, Јоркширску ТВ и Канал 4 (Channel 4).

Наше америчке колеге Ј.М.Бергер и Роџер Чарлс се рачунају у једне од најбољих новинара истраживача у САД-у, а радили су и за више телеграфских агенција. Бергер се и данас сматра једним од водећих америчких стручњака за тероризам, док је његова, недавно објављена, књига ”Џихад Џо” доживела велики успех код критике. Књига је јединствена прича о Американцима који су се добровољно пријављивали у Џихад и у Ал-Каиду. Наши филмови су једним делом базирани управо на његовом истраживачком раду.

Роџер Чарлс је потпуковник и ветеран Вијетнамског рата. Након 30 година војне службе окренуо се истраживачком новинарству, те је тако 2004. године одиграо кључну улогу у програму 60 Минитс (60 Minutes) америчке ТВ мреже CBS, којом приликом је обелодањена тортура над заробљеницима у затвору Абу-Граиб у Ираку. Репортажа ” Злоупотреба у Абу Граибу” награђена је престижном Пебоди наградом (Peabody Award).

Књижевник и новинар Есад Хећимовић, који је у току грађанског рата био уско повезан са босанко-муслиманском владом, смарта се једним од најзначајнијих независних новинара. Међу првима је почео да говори о једном другачијем и комплекснијем сплету догађаја везаних за Сребреницу. Есад Хећимовић је у целом једном броју часописа Дани, у септембру 1998. године, први пут описао на који начин су босански лидери изневерили град.

Његова открића су изазвала поплаву претњи. Да би заштитио себе и своју породицу, био је принуђен да на неко време побегне из земље.

Један од разлога тим претњама била је и Хећимовићева упућеност у тајне иза затворених врата. У почетку геноцида је, у улози секретара, присуствовао заседањима владе, заједно са председником Алијом Изетбеговићем и са вођом бошњачке војске, генералом Расимом Делићем. Хећимовићев потресни опис равнодушности бошњачких вођа према сопственом народу, као и генералово уверавање да су бројност и наоружаност војника у Сребреници гаранција одбране народа, утопили су се у страхотама које су следиле.

Хећимовић је последњих година неуморно радио како на праћењу рада Хашког трибунала, тако и на истраживању веродостојности српских и хрватских извора информација.

Он је, такође, написао у свету признату књигу о Ал-Каиди и њиховој улози у рату у Босни.

Мирсад "Фазла" Фазлић из Сарајева је бивши војник Босанске армије АБиХ и познати новинар Слободне Босне. Уз његову помоћ смо ступили у контакт са изворима унутар обавештајне службе и полиције, који су нам дали приступ тајним документима, записима и архиви. У сарадњи са Фазлом су нам дозволили да копирамо документацију, између осталог и на једној пијаци на сарајевској Башчаршији.

Ови су документи били доказ блиског контакта босанске владе како са Ал- Каидом, тако и са различитим појединцима и фирмама, који су били на терористичком списку Уједињених Нација. Мотив, који је полиција имала за обелодањивање материјала, је веома распрострањена корупција у Босни, као и то да документи који укључују водеће политичаре или нестају без трага или се губе у правосудном систему.

Апсурдне теорије завјере

Тврдња Јасенка Селимовића и Сањина Пејковића да смо део српске завере овим постаје прилично апсурдна. И један и други се користе једностраном реториком, која асоцира на нека друга времена, у којима су такођје владали мржња и покушај гушења слободе говора.

Ми смо, у сваком случају, били спремни и на овакве оптужбе. Термин негираоци геноцида је већ подуго погрдна реч у Босни. Чак су и Бошњаци, који су ризиковали своје животе за слободну Сребреницу, оптуживани да њихов доживљај стварности није у складу са званичним. Селимовић и Пејковић, се тако у најмању руку препуштају да их искориштавају струје којима иде у корист политички раскол, који мучи данашњу Босну.

Пуна транспарентност

Гест помињања имена Срба, којима се захваљујемо у нашим филмовима, је израз наше отворености. Ови људи нису тражили никакву посебну пажњу, али је за нас било важно да будемо искрени у опису тога ко је и на какав начин допринео стварању филма.

Улога тих људи је била да нам отшкрину врата у одређеним српским крајевима, да буду гаранција наше поузданости и да нам помогну у току интервјуа са превођењем на српски. Ти људи никада нису крочили у просторије владе, нити су читали унапред написани сценарио, нису учествовали у снимању или били упућени у садржај филма. Наш контакт са српским изворима и помоћницима је стандард у сваком нормалном новинарству и ништа више од тога.

Демонизација

Ако имамо све ово у виду онда је јасно колико је Селимовићево и Пејковићево једнодимензионално оцрњивање ових људи ужасавајуће. Наш став се ретко поклапао са ставовима неких наших српских помоћника- нарочито када је Сребреница била у питању- али када је реч о Зорици Матић, онда она заслужује оргомно поштовање и као хуманиста, и као неустрашиви дебатер и као писац. У току рата била је противник српског председника Слодобана Милошевића и његовог режима, а ипак је као лекар радила на линији фронта у Хрватској. Њена сведочења о тим данима срочена су у књизи мемоара, које је вредно прочитати.

Данас ради као специјалиста за болести рака и неуморан је градитељ мостова између етничких група на Балкану, између осталог и кроз пројекат сарадње босанско-муслиманских и босанско-српских лекара.

Што се тиче жалби, које је норвешки Хелсиншки комитет (NHC) уложио PFU-u (Presens Faglige Utvalg), који је норвешки пандан шведској Истражној комисији (Granskningsnämnden) тај је случај још увек у току испитивања. У овој дебати не желимо да дубље улазимо у то, већ упућујемо на наш, 43 странице дугачак, одговор PFU-у. Једино што можемо да констатујемо је да жалба NHC -а није проузроковала било какве измене ни у једном од филмова.

Из разлога лојалности одабрали смо да се не упуштамо у дискусију око писма нашег драгог колеге Фазле. Принципијелно можемо само да подвучемо да нисмо симпатизери камиказе-новинарства. Ми не лажемо и не манипулишемо. Фазла је писмо написао у једном посебном тренутку и сви који су у могућности да прочитају интервју са Фазлом у норвеском Афтенпостену, објављеним након емитовања филма, уочиће да је нагласио следеће:

Атмосфера (у Босни. прим. аутора) је више него раније политички наелектрисана. Ништа у истраживању или у интрвјуима које сам дао, није у филму представљено на погрешан начин”.

За нас је ова изјава веома важна. Такође је вредно нагласити да је један тим, ком је Фазла припадао, такође ставио свој потпис на наш одговор PFU-у.

У ком обиму је рат био грађански или не је академско питање, занимљиво за правнике и политичаре. За нас, као и за многе друге, је рат у Босни био један грађански рат, где су породице, пријатељи и читава села били принуђени да бирају страну.

Из истог смо разлога изабрали да користимо термин босански муслимани, не зато сто имамо неки политички циљ или зато што смо исламофоби, већ да би олакшали комуникацију са нашим гледаоцима. И прилично смо сигурни да око 90 % оних који су видели програм нису упознати са термином Бошњаци. Са друге стране, тај коректни термин смо користили у нашим чланцима и другим документима.

Када се ради о броју мртвих у Сребреници одабрали смо да се држимо званичне бројке. Нисмо, дакле, желели да се упуштамо у нумеричке претпоставке, којима се занимају неки српски истраживачи.

Од 1998. године су све масовне гробнице биле познате главном тужиоцу кривичног суда. Већ много година је прошло од како су, уз помоћ ДНК, идентификовани сви мртви. Како писац чланка истиче идентификовано је 6886 људи. Упркос томе је Државна влада одлучила да из практичних и церемонијалних разлога сваке године породицама предаје тек неколико стотина тела.

Многе породице са којима смо разговарали су огорчене због тога, свесне да се користе у сврхе годишње политичке пропаганде. Неколико Бошњака са којима смо поразговарали, истицали су своје дубоко незадовољство овим поступком, као и тиме да су масовне гробнице хладне, безличне и негостољубиве. Пренети свету оваква осећања је новинарсво од значаја, јер се директно ради о најближој родбини убијеног.

Што се тиче описа војне стварности у јулу 1995. године на прилазу Сребреници, коректна је тврдња да су српске снаге пред собом имале 5500 војника 28. Дивизије Армије БиХ , холандске снаге УНПРОФОР-а и авионе УН-а/НАТО-а. НАТО је такође бомбардовао српске тенкове. Ни у једном моменту у документарном филму не помињемо да су УН биле пристрасне и да су се, како Пејковић тврди, бориле заједно са 28. Дивизијом Армије БиХ.

Он нам даље саветује да се не осврћемо на пресуде Хашког трибунала. Поново се морамо изјашњавати о изјави која нема никакве везе ни са нашим филмом, нити са истраживаштвом. Наравно да смо као изворе информација користили изјаве и сведочења очевидаца из Хага. И да поновимо још једном: Оно што се десило у Сребреници ми називамо масакром, геноцидом и истребљењем. Јасније се не може рећи!

Што се тиче наше приповедачке технике и редитељске вештине радо ћемо се упустити у дискусију, али не са људима који нас називају српским ревизионистима, завереницима, исламофобима и манипулаторима.

И како Пејковић сам наглашава, много тога о чему ми приповедамо је на Балкану увелико познато. Ипак, наша је новинарска дужност да сами обавимо своју истрагу. Наши су филмови зато засновани на информацијама из прве руке и свака је изјава проверавана из више извора.

Ми правимо филмове за обичан народ. Пријем наших филмова показује да смо представили материјал који је дотакао болно место – нарочито код Босанаца у избегличко-активистичкој групи која се бори да се у ширим медјународним круговима Сребреница прогласи новим ововременим холокаустом.

Вредно је истаћи да ни један од наших извора информације није остао анониман и да су већина њих Бошњаци. Наши филмови не умањују геноцид у Сребреници, него га чине видљивијим и ужаснијим. Не малим делом захваљујући чињеници да је босанско руководство издало народ у најодсуднијем тренутку.

Ула Флиум и Давид Хебдич

 

(Редакција Фронтала)

Komentari
Twitter
Anketa

Koliko puta sedmično imate ručak sa mesom?

Rezultati ankete
Blog