Mislim da nema zemlje na svijetu koja nije verifikovala više konvencija o ljudskim pravima od Bosne i Hercegovine. U Ustavu BiH je nabrojeno 15 međunarodnopravnih mehanizama za zaštitu ljudskih prava i sloboda.

1. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948)
2. Ženevske konvencije I-IV o zaštiti žrtava rata (1949) i dopunski protokoli I-II(1977)
3. Konvencija koja se odnosi na status izbjeglica (1951) i Protokol (1966)
4. Konvencija o državljanstvu udatih žena (1957)
5. Konvencija o smanjenju broja lica bez državljanstva (1961)
6. Međunarodna konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije (1965)
7. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966) i opcioni protokoli(1966. i 1989)
8. Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966)
9. Konvencija o uklanjanju svih oblika diskriminacije u odnosu na žene (1979)
10. Konvencija protiv mučenja i drugih surovih, nehumanih ili ponižavajućih tretmana ili kažnjavanja (1987)
11. Evropska konvencija o sprečavanju mučenja, nehumanog ili ponižavajućeg tretmana ili kažnjavanja (1987)
12. Konvencija o pravima djeteta (1989)
13. Međunarodna konvencija o zaštiti prava svih radnika-migranata i članova njihovih porodica (1990)
14. Evropska povelja za regionalne jezike i jezike manjina (1992)
15. Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina (1994).

Jeste se pogubili od silne zaštite i prava?

Ono što je još važnije je da je u članu II/2. Ustava BiH propisano da će se Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i njeni protokoli „direktno primjenjivati u Bosni i Hercegovini” i da će imati „prioritet nad svim ostalim zakonima”.

S druge strane statistika je neumoljiva.

Krajem 2020. godine Evropski sud za ljudska prava donio 395 presuda protiv Bosne i Hercegovine zbog kršenja ljudskih prava. Najveći broj se odnosi na kršenje Članka 6. ove konvencije koji se tiče prava na pravično suđenje i to na “suđenje u razumnom roku” budući da su sudski procesi protiv žalbenika, kako je sud iz Strazbura utvrdio, na domaćim sudovima neopravdano dugo trajali, neki čak i duže od decenije.

Opet ne možemo da ne spomenemo presude Zornić (2014.), Sejdić i Finci (2009.), Pilav (2016.) i Pudarić (2020.) koje su dokazale da je sam Ustav BiH diskriminišući, a samim ti i država.

I ništa?

Sve ove godine vlasti u Bosni i Hercegovini, zajedno sa političkim liderima partija na vlasti je boljelo dupe za Ustav i evidentnu diskriminaciju koja proizilazi iz njega. Nisu se obazirali na odluke Evropskog suda za ljudska prava, na preporuke Venecijanske komisije, na nevladine organizacije i gurale su po svome.

Bez obzira da li su se partije držale „slova“ ili „duha“ Dejtona ignorisale su sve ovo.

U državi u kojoj ne žive ljudi već Srbi, Hrvati i Bošnjaci, nema mjesta za ljudska prava.

Konstitutivnost je totem, koji se ne smije dovoditi u pitanje.

Naravno, kada razgovarate sa konstitutivnima sve i jedan će priznati da postoji diskriminacija, nekima će biti i neprijatno, ali malo je onih koji bi bili spremni da mijenjaju bilo šta u Ustavu.

Jer ako promijenimo bilo šta iz Ustava nestaće ovaj rahatluk u kojem živimo 26 godina.

Jazuk je to veliki.

Preuzeto sa: slobodanarodu.ba