Intervju

Нико нема право да фалсификује историју

Протести против филма ’Црна Гора: Подељена земља’ показали су да и данас постоје људи који би земљу вратили у доба идеолошке цензуре и политичких забрана. Ја могу да разумем да људе који свој идентитет темеље на неистинама боли истина, али они који данас забрањују филмове сутра спаљују књиге.

Оспораван и хваљен. Етикетиран и глорификован. Филмови Бориса Малагурског увек изазивају пажњу у јавности, полемике, пуне биоскопске сале, доживљавају овације, али и протесте, као недавно у Црној Гори, где је приказано његово најновије документарно остварење „Црна Гора: Подељена земља”.

Међутим, да није било таквих реакција, како наглашава Малагурски, помислио би да је промашио суштину филма. Према његовим речима, људи су протестовали против филма који нису ни гледали.

– Очекивао сам да ће бити критика од стране оних који ће доћи да погледају филм, али нисам могао ни да замислим ниво заслепљености људи који и не знају против чега се буне. Док је текла премијера филма у крипти Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, изашао сам напоље и преда мном су се одигравали надреални сукоби оних који су дошли у одбрану слободе изражавања и оних који су дошли да забране филм. У храму је публика гледала „Црну Гору: Подељену земљу”, а испред храма сам гледао Црну Гору, подељену земљу – истиче овај аутор.

– Мој прадеда се као добровољац борио у Мојковачкој бици, а након рата је добио земљу у селу Мартонош, недалеко од Суботице, где сам рођен. Он се за слободу борио оружјем на бојном пољу, а у 21. веку одлучујућа је борба на пољу свести, која се буди помоћу уметности и медија. Филм „Црна Гора: Подељена земља” јесте моја борба за слободу свог народа – додаје Малагурски.

Зашто сте решили да се бавите овом темом? Да ли је то била ваша потреба, жеља или се идеја родила након разговора с неким?


МАЛАГУРСКИ:
Идеја за овај филм настала је у Котору, где је, иронично, забрањена пројекција тог филма. Након премијере филма „Косово: Моменат у цивилизацији” у Котору 2018. године у разговору с организаторима родила се идеја о документарцу који ће анализирати историјску генезу подела у Црној Гори. О тој идеји сам касније разговарао и са митрополитом Амфилохијем, који је свесрдно подржао идеју и дао благослов, заједно с владиком Јоаникијем. Величанствене литије у Црној Гори биле су међу највећим покретачима реализације ове идеје и наш тим је знао да филм морамо да снимимо – сад или никад.

Колико је био дуг и трновит пут од идеје до реализације?

МАЛАГУРСКИ: Кад вас први дан снимања црногорска полиција ухапси и скоро пет сати испитује у Центру за безбедност у Подгорици, схватате пуну тежину пројекта на којем радите. Ми смо снимали у периоду након избора 30. августа, а пре него што је конституисана нова скупштинска већина. Све је било неизвесно. Највећи изазов је било снимање на врху Ловћена, где, речено нам је, ниједној ТВ екипи из Србије није дозвољено да снима претходних 20 година, али успели смо све што смо зацртали.

Шта ћете посебно памтити са снимања?

МАЛАГУРСКИ: 
Снимајући дан на брду Румија. Не зато што за једног Суботичанина који је одрастао у равници није било најлакше планинарити до Цркве Свете Тројице, већ због онога што сам осетио на врху Румије. „Опколило” нас је Скадарско језеро, у даљини се назирао Ловћен и чинило нам се да нам је читава Црна Гора на длану. Њена прошлост и садашњост. А ми смо то преточили у филм.

Да ли је било притисака или одређених сугестија док сте снимали филм?

МАЛАГУРСКИ:  Увек се осећам слободно. Чак и кад су ме привели у Подгорици, осећао сам се потпуно слободно јер је за мене то стање духа. Добронамерне сугестије увек озбиљно размотрим и од многих људи сам добио одличне предлоге за овај филм, а притисака није било. Можда се прочуло да сам имун на њих, па због тога нико више и не притиска.

Да ли је тешко бити аутор са ставом у нашој земљи? Колика је цена те слободе и храбрости?


МАЛАГУРСКИ: 
Цена је игнорисање мог рада од стране великог дела медија и институција. Ни за један филм нисам добио ни динар од Филмског центра Србије, вероватно зато што не припадам ниједном филмском „клану”, ниједној политичкој партији, једноставно речено, ниједној интересној групацији. За одбијање суфинансирања филма „Тежина ланаца 3” од ФЦС-а добио сам одговор да је филм исувише научно-истраживачки и превише друштвено ангажован. Филм „Црна Гора: Подељена земља” није им био од националног значаја. Делује ми да се и не труде да дају смислене изговоре. Премијеру последњег филма успео сам да најавим само на једној телевизији са националном фреквенцијом. Од колега са медијског јавног сервиса добио сам информацију да ми је забрањено да гостујем на РТС-у. Што се тиче већих кабловских телевизија, на Н1 и Новој С никада нисам гостовао. Али ипак скупимо буџете за филмове. Ипак биоскопске сале буду пуне. У биоскопу „Синеплекс” у „Ушћу” филм о Црној Гори приказивао се у оквиру редовног репертоара чак седам недеља. Мало ли је за један документарни филм?

Да ли филм ипак заузима став и стаје на одређену страну?


МАЛАГУРСКИ: Филм заузима став који се поткрепљује чињеницама, а то је да су кроз историју одређени политичари делили Црну Гору да би владали њоме. Често су исти политичари у оквиру своје каријере заговарали дијаметрално супротне ставове, што доказује да они нису у њих веровали, већ су их обликовали сходно политичким потребама. Као резултат имамо део народа у Црној Гори који се одродио од сопственог идентитета на основу историјских неистина и политичког диктата. Да би црногорски политичари учврстили новостворени идентитет који дели народ, испунили су медијску сферу теоријама завере о Србима, генеришући мржњу према српском народу, измислили су два слова да би одвојили свој језик од српског, а на крају су покушали да отму и светиње СПЦ у Црној Гори. Свако има право да се изјашњава како жели, али нема право да фалсификује историју и дискриминише оне који своју историју знају и поштују.

Каква је била реакција публике откако је филм почео своју светску турнеју?


МАЛАГУРСКИ:  Сваком филмском уметнику највећа је част када доживи овације након премијере јер је најбитније шта публика мисли. Неописиво сам срећан што сам то доживео у скоро сваком граду где је филм премијерно приказан. У Подгорици је, ипак, била најемотивнија атмосфера. Публика је током последњих 15 минута филма аплаудирала сваких пар минута због мисли изнетих у филму. Људи су ми прилазили након филма у сузама са речима хвале. Не може човек да остане равнодушан на чињеницу да се тек у 2021. години у неком филму говори о страдању Срба у Црној Гори, ако изузмемо неми филм Крста Шканате из 1974. о рушењу Његошеве капеле на Ловћену, који је био забрањен од стране комунистичких власти. Протести против филма „Црна Гора: Подељена земља” показали су да и данас постоје људи који би земљу вратили у доба идеолошке цензуре и политичких забрана. Ја могу да разумем да људе који свој идентитет темеље на неистинама боли истина, али они који данас забрањују филмове сутра спаљују књиге. Историја нас учи шта иде после тога.

Да ли сматрате да је у филму могла да се чује више и друга страна?

МАЛАГУРСКИ: Ми смо послали дописе челним људима ДПС-а са молбом за интервју. Нико од њих нам никада није одговорио. У филму јесу представљени аргументи који контрирају нашој тези, али се слажем да би било боље да их је изнео Мило Ђукановић или неко други из ДПС-а. Жао ми је што није желео да одговара на моја питања пред камером.

Будући да филм покушава да сублимира једну комплексну и веома бурну историју црногорског, односно српског народа, колико је тешко било спаковати све то у целовечерњи филм и колико може да држи пажњу?

МАЛАГУРСКИ: Занимљиво је што су многи гледаоци имали коментар да је време пролетело док су гледали филм. Драго ми је што смо учинили документарац „питким” јер теме које обрађујемо јесу комплексне. Током стварања филма полазили смо од тога да документарац снимамо за измишљеног гледаоца ког апсолутно не занима шта имамо да кажемо. И стално смо размишљали како да га заинтересујемо и како да га наоружамо аргументима да би након изласка из биоскопске сале пожелео да шири свест о темама из филма.

Да ли је нека медијска кућа понудила да филм емитује на свом каналу?

МАЛАГУРСКИ: Имам контакте у многим међународним телевизијама које су емитовали неке моје претходне филмове и верујем да ће бити заинтересоване да прикажу и филм „Црна Гора: Подељена земља”. Пре свега, мислим на Раша тудеј, Еврочанел, Прес ТВ, Телесур итд. Радимо на томе да филм буде и на стриминг платформи „Нетфликс”. Имам веће проблеме да своје филмове прикажем на домаћим телевизијама. Претходни филм „Тежина ланаца 3” нудио сам свим телевизијама с националном фреквенцијом, па и телевизијама Н1 и Нова С, да емитују потпуно бесплатно. Нико није прихватио понуду. Срећом, ја сам непоправљиви оптимиста, па се надам да ће филм „Црна Гора: Подељена земља” бити емитован на некој од водећих телевизија у Србији. Не због мене, већ због нашег народа у Црној Гори, због њихове борбе и због блаженопочившег митрополита Амфилохија, чији последњи интервју је представљен у овом филму као историјски запис од националног значаја.

Зашто сте на београдској премијери рекли да многи медији нису смели да најаве филм?

МАЛАГУРСКИ: Поменуо сам већ да је то цена слободоумног деловања у Србији и могу да разумем зашто чувари трулог система врше притисак да се другачије мишљење не чује, али тешко ми је да разумем оне колеге који имају страх да буду новинари. Неколико пута сам остао без посла у медијима зато што нисам пристајао на цензуру и никада се нисам покајао. Никад ми није пала на памет мисао која звучи као идеал „новинара” постистинског доба: „Не таласај и ради шта ти кажу.” Било је периода када није било лако из финансијског угла – уосталом, и данас скупљамо буџете за филмове помоћу донација – али сам увек мирно спавао. Миран сан и слобода немају цену.

Да ли вам смета што вас својатају, што једни тврде да сте опозициони аутор, а други да радите из сенке власти? Чији сте ви заправо?

МАЛАГУРСКИ:
Мислим да те приче о „некоме ко стоји иза некога” долазе углавном од људи који сопствени неуспех правдају тиме што „нико не стоји иза њих”. Често имам прилику да на друштвеним мрежама прочитам како радим за разне обавештајне службе, како сам истовремено југоносталгичар и екстремни десничар итд. Признаћу да ме је пре десетак година то нервирало, али сада то гледам из шаљивог угла јер су контрадикторности таквих етикета стварно смешне. Мени је драго кад видим људе и из власти и из опозиције међу публиком јер су ти филмови намењени и људима који воде ову државу и онима који претендују да је воде. То што имам поштоваоце у оба табора говори о снази аргумената које износим, без обзира на разлике у политичким опредељењима. Уосталом, могло би се рећи да иза мене стоје људи који донирају за моје филмове. Народ стоји иза мојих филмова и зато их доживљавам као народне филмове.

Да ли је и Србија подељена земља?

МАЛАГУРСКИ: И Црна Гора и Србија су подељене земље, и то на сличан начин. У Србији не постоји озбиљна фракција унутар српског народа која тврди да не припада том народу, али народ јесте поларизован око политике. И то је, пре свега, кривица власти јер је она та која диктира политичку културу у земљи. Кад се са врха државе народ дели на „нас” и „њих”, те поделе се проширују на готово све сфере друштва. Тако данас имамо неколико паралелних стварности у којима нико не жели да чује другу страну. Сам председник Вучић је, док је био у опозицији, говорио да је „посао опозиције да критикује власт, а не власти да критикује опозицију”, и то је остало тачно – власт не треба да напада или гуши критику, већ да је слуша. Без тога нема здравог напретка.

 

Извор: politika.rs

 

Twitter
Anketa

Ko vas najviše voli?

Rezultati ankete
Blog