Prošlo je četrdeset godina od dvostrukog albuma „Filigranski pločnici” grupe Azra. Bio bi to idealan povod za jedno luksuzno vinilno reizdanje, na kakva nas „Croatia Records” u poslednje vreme navikava, ali nema ništa od toga. Džoni ne dozvoljava da se njegove ploče ponovo izdaju. Svejedno, to je dobar razlog da ga se setimo.

Branimir Štulić, poznatiji pod nadimkom Džoni, pojava je od izuzetnog značaja u južnoslovenskoj kulturi, i ne samo u osamdesetim godinama dvadesetog veka i ne samo u miljeu u kojem je delovao. On je najznamenitija ličnost novog talasa, on je najvažniji junak naše najvažnije muzike. To nije ni Darko Rundek, ni Jasenko Houra, ni Jura Stublić, ni Srđan Šaper, ni Vlada Divljan, pa ni Milan Mladenović, mada je Milan jedini izašao Džoniju na crtu. Ako tražimo jedno ime, onda je to Džoni.

Na čelu pokreta poštenih ljudi

Zašto smo ga voleli? Zato što je izgledao kao neko ko je istinit. Izgledao je kao neko bez laži. U vreme kad je postao junak, on nikakvu laž u sebi nije imao. On je uvek govorio ono što je on video kao istinu, koliko god ona bila gorka ili bolna, pravedna ili nepravedna, uobražena ili stvarna. Malo je ljudi koji nisu imali trunku licemerja u sebi. On bi začas prepoznao laž, mogao je da skenira sagovornika u trenu. Bio je još k tome svemu zaluđenik i zarobljenik horoskopa, što je tada bilo retkost, pogotovo za muškarce.

Ostavio je o sebi utisak nepotkupljive ličnosti. Neko iz publike, ko bi u stvarnom životu primio dvadeset evra mita, voli Džonija jer želi da poznaje nekoga ko je pošten, jer sam to nije. Zahvaljujući pre svega Štuliću, a onda i Milanu Mladenoviću i Vladi Divljanu, novi talas je izašao na glas kao pokret poštenih ljudi.

Idol malih ljudi i ljudi koji bi menjali svet

Džoni je uticao na sve, i na one koji su pisali na muziku i na one koji su bili ili su želeli da budu (samo?) pesnici. Njegov jezik bio je zanimljiv i tečan. Proširio je rečnik jugoslovenske rock muzike i gurnuo ga prema politizovanoj umetnosti. Bio je razumljiv koliko je trebalo, a nerazumljiv možda malo više nego što je trebalo. Zauvek je promenio poetiku rok muzike u Jugoslaviji. Njegovi junaci govorili su rečima koje se do tada nisu mogle čuti u popularnoj muzici. Njegove slike bile su jake, često dramatične, ponekad se od njih mogao načiniti ceo jedan mali film. Šteta je da njegove uzbudljive slike nikada neće ispratiti jednako uzbudljiva video produkcija.

S druge strane, sceni je imponovala još jedna falusokratska pojava, slična Bregovićevom Bosancu, samo što on nije bio iz bosanskih šuma nego iz zagrebačkih predgrađa. Bregović je izneo rok iz grada u selo, ali Džoni je prvi efikasno izneo rok u birtije u predgrađima i stao barabar uz Mišu Kovača. Odmah je postao idol malih ljudi skromnih ambicija jer niko do tada nije pevao o njima, uz konačno čvst zvuk kakav je odgovarao čvrstim momcima. U isto vreme vezao je i one koji su se osećali toliko silnim da su hteli da menjaju svet. I jedni i drugi su slušali tog istog Džonija.

Nije lako odrediti društvenu grupu koju je omađijao. Među muškarcima, to su svakako ljudi skloni muškom autoritetu, makar na drugoj strani bili spremni da se takvom autoritetu izruguju. Žene vole njegove nežne pesme. Međutim, borkinje za ljudska prava ne bi nikad pustile njegovu pesmu na svojoj žurci. Nekim pametnim ljudima bio je dosadan, nekim takođe pametnim ljudima bio je zabavan, neki ga nisu uzimali za ozbiljno. Neki pametni ljudi čak su ga smatrali šarlatanom, neki pametni ljudi ga obožavaju. Azru vole i dobri i loši ljudi.

Iluzija slobode

Bio je ponekad tumačen kroz neku revolucionarnu simboliku, mada je ona u stvarnosti bila daleko od njega. Nije uostalom nikada ni obećao da će nas voditi na barikade. Eventualno je pristajao da bude glasnik slobode, ali je pre svega insistirao na tome da je fantom slobode, iluzija slobode. Ljudima nekada nije potrebna sloboda, možda ne bi ni znali šta će s njom, ali iluzija slobode je uvek svima potrebna. U izboru te iluzije Džoni je sasvim dobro ishodište. Njegove dobre pesme zauvek će ostati dobre. Uvek će biti loših režima, uvek će se Zagreb buditi uz prvu lozu, uvek će svako od nas imati ponekog Mikija ili Kipa, maštati da ima tog nekog kome će pevati „Ako znaš bilo što”, zapiti se u nedelju popodne ili otići uveče u noć. Džonijeve pesme mogu da se uklope u svako vreme koje vapi za slobodom – čak i onda kad izgleda da ta sloboda nije nikome potrebna.

Uostalom, svuda se u njegovom radu mogu naći takve pesme, u svakoj fazi, samo ih je u nekim fazama bilo nekad više, nekad manje – valjda uvek onoliko koliko se sam Džoni u kojem momentu osećao (ne)slobodnim. Bio je uostalom poslednji jugoslovenski hipik dvadesetog veka, nikoga te veličanstvene godine nisu udarile maljem kao što su njega: i San Francisko, i Če Gevara, i Bitlsi, i finale Kupa nacija, i studenti, i Titov govor kojim daje pravo studentima – sve ga je to posle nosilo kroz život. On je bio hipi, sve drugo su žanrovi. Već na prvom singlu videlo se da je veći od žanrova. To je bila novost za vreme kad se pojavio na sceni. Dotad su u Jugoslaviji postojale stroge žanrovske podele. Džoni je imao u sebi sve te suprotstavljene sile zajedno.

Ispitivanje granica slobode

Imao je tri faze u kojima je eksperimentisao sa sopstvenim osećajem (ne)slobode. U prvoj, koja je trajala od singla „Balkan”/„A šta da radim” pa zaključno sa albumom „Filigranski pločnici” i singlom „Sloboda”, on je ispitivao granice svoje i naše slobode i u tim eksperimentima umeo je da ode dalje nego što je i sam umeo da zamisli. Još pre nego što bi uzeo gitaru u ruke, publika je mogla da zapazi da u njemu ima nečeg harizmatskog. Pozivajući na buđenje svesti, on kao da je i sam imao na sebi nekakav znak koji je publika prepoznavala i sledila. Umeo je da okupira i povuče. Izlazio je da zabavlja, a onda bi govorio. Prvi jugoslovenski ozbilljno protestni pevač, on je imao snagu i ulogu jugoslovenskog Boba Dilana. Publika, koja je u to vreme veoma brzo i prilično precizno uspevala da otkloni folirante, njega je odmah razumela. Zvezda je bila rođena.

U drugoj fazi, koja je potrajala od albuma „Kad fazani lete” pa do konačne emigracije u Holandiju, on je bio razočaran. Bio je ubeđen da smo ga izneverili. Želeo je da promeni sve, a učinilo mu se da nije promenio ništa. U stvarnosti, on to tad još nije mogao da vidi, promenio je generaciju ljudi u kojoj su nastali budući umetnici, sociolozi, istoričari, kulturnjaci uopšte. „To je kapilarna promena koja menja društvo na dokaziv ali golim okom teško vidljiv način“ – objasnio je Đorđe Matić. „Džoni je osvestio deo generacije koji inače ne bi imao gde da traži onoga po kome da se ravna, značajnije od profesora ili političara, čak i pisaca i intelektualaca.“ Kultura pre i posle Džonija – zaključuje Matić – naprosto nije ista.

To je već bilo vreme kad je počeo da putuje, najpre u Ameriku, pa u Nemačku i Holandiju. Tamo je shvatio da neke „opšte” slobode nema i da je ne može biti, da je sloboda individualna stvar, svaki čovek je slobodan onoliko koliko sam veruje da je slobodan. Spoznaja da mora da plati porez na svoj znoj ubila mu je svaku iluziju. To je dovelo do toga da je sumnjivim metodama proglasio moralnu superiornost kojom je posle udarao svud oko sebe i, kao kakav s uma silazeći Vođa, sve više i dublje razgovarao, činilo se, sam sa sobom, nekim svojim tajnim jezikom.

Pravio je greške, naravno, kao svi, ko ih nije pravio. Pokušao je da uspe u svetu na pogrešan način iako je sam imao gotovo pa idealan put kroz ono što je zamislio sa Balkan sevdah bendom – ali je, mada veći od žanrova, podlegao je žanru. Potrošio je ogroman novac, ni na šta, uostalom kao i mnogi pre njega i mnogi posle njega. Zavadio se sa svima. Drži da mu je to što veruje da je pokraden dovoljan alibi pred samim sobom.

Ponekad je izgledalo kao da mu je u životu potreban staratelj – i to je, od svega, jedino ispala istina, jer Džoni od 1991. godine dobrovoljno živi pod starateljstvom supruge Džozefine u njenoj kući u holandskom gradiću Houtenu. Tamo, po rečima svojih nekada najboljih prijatelja, „razvija svoju posebnost”. Povremeno, kad ga uhvati potreba za muzikom, uzima gitaru i snima sam sebe u malom priručnom studiju u svojoj sobi. Poslednjih godina to uglavnom nisu njegove pesme. Od nekoga ko je tražio besprekoran zvuk postao je neko ko pravi tehnički neispravne snimke. Ništa više nije važno, ni nauka ni tehnologija, ostali su samo komadići njegove duše koje u tim pesmama pronalazi, otkida od sebe i beleži. Pa ko uhvati – njegovo je. To je Džonijeva treća faza. U toj fazi on je uspeo naizgled nemoguće: okovan neraskidivim lancima, on je slobodan kao ptica jer je konačno zaštićen. Može da govori šta hoće, može da piše šta hoće, može da peva šta hoće.

Mit o Džoniju

Da li je morao da ode? Morao je. Njegova misija je bila završena porazom. Upozoravao je da će doći do rata i rat se desio. Kad se pak desio, Džoni bi morao da odabere stranu. A Džoni je znao da samo on, Bora Čorba i Nele Karajlić, ne smeju da odaberu stranu. Bora i Nele su odabrali stranu, a Džoni nije hteo da ima stranu jer je samo on Džoni. Nemati stranu pak nikad nije dovoljno dobro. Kad se bojao da bi ga mogao ubiti zalutali obožavalac – možda baš zato što nije odabrao stranu – mislili smo da je lud.

Sve ovo samo pothranjuje mit o Džoniju. Od više hiljada strana dosad napisanih o njemu, jedva je nekoliko stotina o delu i jedva je nekoliko desetina o ličnosti, ostatak govori o mitu. Od svih junaka koji su prošli kroz tretman mitologizacije, on je najgore prošao. Mit o živom Džoniju veći je od svakog mita o mrtvim junacima – što je bezmalo nemoguće. Prema stavovima jugoslovenske škole mitologije, Džoni ni danas nema prava na ličnost, njegova je sveta obaveza da ostane mit. Svi su izgledi da će ostati tako, zauvek.

Ni njegovo delo ne stari, bar ne više od onoga koliko je neminovno. Njegovo delo je nadmoćno, još uvek nadmoćnije od mnogih kritika o sebi. Od više hiljada strana ispisanih o njemu, malo je onih u kojima je uhvaćena bar poneka nit tog nestandardnog sklopa. A opet, njegovo delo i dalje stiče nove sledbenike – naravno, u manjoj meri nego što je to bilo nekad. On je i dalje izvor novih inspiracija – mada imamo sve manje uvida u njih, takvo je vreme. Ipak, možda niko nije imao toliko sledbenika i toliko imitatora kao on.

Naravno, niko od njih nije kao on. Nikada niko neće biti kao on.

Piše: Dušan Vesić/p-portal.net