Region

Муслимански браниоци Београда 1915: Заборављени хероизам Шемсе Мидовића и Сулејмана Балића, незнаног јунака са Авале

Од око 10.000 српских војника који су бранили Београд 1915. године њих око 1.500 било је муслиманске вере, пореклом из Санџака, Македоније, Косова и Метохије. Судбина војника муслиманске вероисповести у српским војним јединицама још један је запостављени историјски угао гледања на Први светски рат који, заједно са Балканским ратовима 1912-1913, представља важну епизоду у међунационалним односима на територији Србије.

Њеним расветљавањем барем донекле би требало да се превазиђе поједностављена етноцентричност наше историографије и њена затвореност у уским националним оквирима. Истраживачко запостављање ове и сличних тема из домена међуетничких односа доприноси победи заборава, али и оставља простор за митолошка, екстремна и ненаучна тумачења.


Браниоци Београда на Калемегданској тврђави 1915.

Приликом радова на реконструкцији Београдске тврђаве, јуна 1935. године, испред цркве Ружице, откопано је 20 људских скелета. Како овај простор пре рата није служио као гробље, савременици су претпоставили да је реч о војницима настрадалим током борби вођених у Београду у октобру 1915. године. Пронађене војничке ознаке, униформе и други предмети јасно су указали да је реч о српским војницима. Спонтано проналажење гробова из Првог светског рата у Београду није било ретко, а уобичајена пракса је налагала да се посмртни остаци сакупе и свечано положе у једну од две београдске војничке костурнице. Међутим, овога пута у питању је био један изузетак.

Наиме, програм комеморације предвиђао је да се поред литургије одржи и „свечани помен незнаним херојима по обредима источно-православне, католичке и муслиманске вероисповести".

Сахрану покојника организовали су ветерани некадашње српске краљевске војске, окупљени у „Удружењу бранилаца Београда", па се не може рећи да је одлука о увођењу католичког и исламског церемонијала донета само из државних обзира или како би се поштовала постојећа верска и национална разноликост унутар Краљевине Југославије. Напротив, српски ветерани су једини прецизно могли да посведоче о врсти и распореду српских јединица које су се налазиле у Београду током драматичних борби које су почеле 6. октобра 1915. године.

Ветерани су знали оно што је данас мало познато српској јавности, а то је да је од око 10.000 српских војника који су бранили Београд 1915. године њих око 1.500 било муслиманске вере, пореклом из Санџака, Македоније и Косова и Метохије.


Исламски обред у српској војсци

Присуство муслимана из Санџака, Косова и Метохији и Македоније као војника у оквиру посебне српске војне целине „Трупе Одбране Београда", спорадично се помиње у српским војним изворима из 1915. године. Међутим, реч је о расутим подацима које нико није систематизовао. Насупрот непостојању ове теме у историографији, успомене на боравак муслимана у српској војсци делом су сачуване у Санџаку. Сећање се преносило породичним предањем, па је самим тим подразумевало и сва она искривљавања и поједностављивања које подразумева усмено преношење историјских знања. У одсуству прецизних обавештења и проверених историјских чињеница, историја учешћа Бошњака у српској војсци у Првом светском рату кретала се између потпуног непознавања и заборава, с једне, и легенде и мита с друге стране.

Судбина Бошњака у српским војним јединицама само је још један запостављени историјски угао на Први светски рат, који, заједно са Балканским ратовима 1912-1913, представља важну епизоду у међунационалним односима на територији Србије. Иако је реч о релативно кратком периоду, он је испуњен драматичним примерима сукоба и сарадње, и оставио је далекосежне последице. Његовим расветљивањем барем донекле би требало да се превазиђе етноцентричност наше историографије и њена затвореност у уским националним оквирима. Истраживачко запостављање ове и сличних тема из домена међуетничких односа доприноси победи заборава, али и оставља простор за митолошка, екстремна и ненаучна тумачења.


Ко је незнани јунак сахрањен на Авали?

Најважнији траг о боравку муслиманских војника у Београду 1915. године представља прича о Незнаном јунаку сахрањеном на Авали октобра 1915, са натписом на немачком „Ein unbekannter serbischer Soldat". Стицајем околности баш овај гроб ће постати централно место око којег ће настати ју­гословенски култ незнаног јунака.

Одбор за израду споменика незнаном јунаку почео је са радом 1921. године. Временом је први скромнији споменик заменила велелепна гробница у оквиру маузолеја који је пројектовао Иван Мештровић. Постепено, широм Срби­је проширила се прича да кости незнаног јунака припадају ником другом до муслиману, Бошњаку, српском војнику Сулејману Балићу из Дуге Пољане, месту између Сјенице и Новог Пазара.

Да ли је могуће утврдити индетитет незнаног јунака? Он је погинуо највероватније у ноћи 13/14. октобра 1915. године и то у саставу српског Комбинованог одреда. Реч је о јединици која је у много чему одражавала не само карактер српских ратних импровизација 1915. године већ и шаролику етничку структуру тадашње Србије.

До 17. октобра 1915. године немачка и аустроугарска војска успоставиле су пот­пуну контролу над Авалом. Уследила је и сахрана српских мртвих. Чланови одбора за по­дизање споменика незнаном јунаку оставили су детаљан запис о ексхумацији једног гроба на Авали из 1921. године. Тако се о ту сахрањеном војнику зна подоста.

 

Помен Незнаном јунаку на Авали 1922.

Први задатак Одбора био је да се утврди да ли је у овом плитком гробу уопште сахрањен српски војник. Предмети који су нађени пажљиво су пописани. Скелет војника претрпео је тешка оштећења услед експлозије гранате. Дежурни лекар је прегледом лобање и скелета установио да је војник био средњег раста и веома млад. Читава лева страна грудног коша била је разнесена, а делови гранате у тежини од 1 300 грама налазили су се испод лобање. Нађени су „делови војничке блузе, опасач са две фишеклије српске, пуне српске муниције".

Ту су били и други делови војне спреме, упртачи, војничке цокуле које су биле завезане телефонском жицом, новчаник са три „старе" коване монете од два динара са ликом краља Петра (из 1904. године). Ту је било и парче папира које се није могло идентификовати (претпостављало се да се ради о па­пирној новчаници од 10 динара, пуштеној у оптицај 1908. године). Војник није поседовао идентификациону значку. Пронађено је још муниције, руског порекла, производња „Тул­ског завода" из 1906. године.

Ова разнородна опрема била је слика и прилика снабдевања српске војске 1914. и 1915. године. Међутим, при скелету није нађено ништа што би откривало идентитет. Ипак, истраживач Бранко Богдановић својим луцидним запажањима недавно је ипак успео да дође до закључка који делује веома уверљиво.

Наиме, он је анализом војничке спреме приметио да је највероватније реч о војнику из Ибарске војне области, дакле, Бошњаку који је стигао у Београд као део попуне у пролеће 1915. године. Кључну улогу имају две чињенице. Одсуство идентификационе плочице или значке и постојање цокула. Овакву знач­ку војници из „Нових области" углавном нису имали док праве, металне војничке плочице са ознаком идентитета, српска војска добија тек на Солунском фронту. Када је реч о цокулама, незнани војник је носио америчке цокуле (М1910), набављане 1914. године. Оне су дељене првенствено војницима на одслужењу војног рока тј. кадровцима и, у мањој мери, пуковима I позива.

Коначно, Бранко Богдановић закључује: „По све­му судећи, незнани јунак је један од двадесетогодишњака из Ибарске војне области, од Санџаклија позваних на одслужење редовног војног рока, у 10. кадровски пук потпу­ковника Момчиловића. То објашњава и одсуство ратне значке, која није на време подељена 'кадровцима' из 'нових области'. На ово указују и цокуле, увезане телеграфским каблом, које су биле 'привилегија', у односу на опанке другопозиваца и трећепозиваца."


Споменик незнаном јунаку на Авали


Регрутација муслимана у српску војску


У драматичним данима прве фазе војних операција у светском рату 1914-1915, Краљевина Србија прибегла је регрутацији муслимана из тзв. Нових крајева пре свега због очајничке потребе за новим контингентима регрута. Попуна „расхода у оперативним јединицама" тј. проналажење људи који би попунили проређене трупе, постало је императив за српску Врховну команду већ у лето 1914. године.

Међутим, регрутовање и мобилисање на територијама које су тек годину дана биле саставни део Краљевине Србије повлачило је за собом и читав низ политичких и психолошких последица које су се тицале конфесионалних и међуетничких односа. Коначно, долазак регрута из „Нових области" постављао је и начелно питање изједначавања правног статуса грађана из ових области до оног нивоа уставних права и политичких слобода које су уживали грађани тзв. преткумановске Србије.

Важне одредбе српског устава из 1913. биле су наиме суспендоване у новоприсаједињеним областима, чији су становници тако имали карактер грађана другог реда. Та иста држава је сада од тих другоразредних поданика тражила да бране њене границе.

Улазак српске војске у Косовску Митровицу 1912.

У Новим областима најпре су регрутовани поданици хришћанске деноминације. Процес је отпочео још у априлу 1914. године када је формиран „Вардарски пук". Нове класе младића регрутоване су и по отпочињању рата, да би у значајнијем броју ове снаге узеле учешћа у Колубарској бици. Регент Александар Карађорђевић је у својој прокламацији од 28. децембра 1914. године посебно подвукао допринос „браће наше коју од Турка ослободисмо", обећавајући им право на све политичке и уставне тековине Србије.

Међутим, регрутација муслимана са „Нових територија" развијала се на другачији начин управо због своје осетљивости. Сама идеја је испрва стављена ад акта, потписивањем Цариградског мира између Краљевине Србије и Отоманске државе 1914. године. Овим уговором окончана су непријатељства између две државе, а када је реч о регрутовању становника муслиманске вере са територија које су некада припадале Османском царству, договорено је да оно не може да се врши у наредне три године.

Међутим, са уласком Турске на страну Централних сила идеја о регрутовању муслимана са ових простора поново постаје актуелна и српска влада више није намеравала да се придржава оног што је писало у Цариградском уговору.

Командант Трупа Нових области, генерал Дамјан Поповић, као најупућенији у ову проблематику, поднео је српској Врховној команди средином децембра 1914. године елаборат о могућности регрутовања муслимана из његове зоне одговорности у српске јединице. На првом месту он је истакао да Краљевина Србије попуну за војску тешко може наћи на другом месту. Рачунао је да српска војска може да рачуна на нпр. 5.900 регрута, уколико позове „у кадар" младиће рођене 1893. и 1892. године.


Генерал Дамјан Поповић

Генерал се дотакао и психолошких и политичких последица. Најпре, он је сматрао да ће мера позитивно утицати на хришћане из Нових области који су већ ангажовани на фронту. Такође, Поповић је сматрао да би се позивањем муслимана под заставу њихова судбина у потпуности везала са Краљевином Србијом. Како је генерал Поповић писао „нестала би нада да ће се Турска икада вратити на овај простор". Истовремено, увођењем ове мере српска држава би показала снагу својих институција и свог ауторитета.

Тренутак је био повољан јер је управо остварена друга убедљива победа над аустроугарском војском у 1914. години. Управо је завршена Колубарска битка, а нова класа младића из старих граница Србије тј. преткумановске Србије управо је долазила на обуку у „Нове области". То је значило да ће на терену бити присутна довољна сила да се носи са свим проблемима који би могли да искрсну.

Генерал Поповић није очекивао да ће муслимани са одушевљењем хрлити у српску војску, али није предвиђао ни веће протесте. Генерал је једино процењивао да ће регрути испољити жал за домом, али да прави протести могу једино да се очекују од стране појединих Албанаца.

Конкретан рад на регрутацији требало је да се обави у сарадњи са локалним муфтијама и хоџама како због утицаја који су ови људи имали међу муслиманима, тако и због чињенице да су веома често само они имали тачне спискове младића одређеног годишта. Исламски верски представници имали су кључну улогу и у тумачењу ове мере српске државе.

Циљ државних органа био је да се ово прво регрутовање схвати као жеља српске државе да изједначи све њене поданике у правима, али и обавезама. Маћехински однос државе и својеврсно лицемерје представника власти огледало се у чињеници да су они прво наметали испуњавање обавеза од стране поданика који ће тек у некој неизгледној будућности бити изједначени и у правима са другим грађанима Србије.

Генерал Дамјан Поповић је препоручивао да се позову четири класе регрута одједном, тј. сви рођени између 1890. и 1893. године. Ово је предлагао јер је очекивао да ће одзив бити слаб. Предлагао је и да се муслимани пошаљу на одслужење војног рока ван граница „Нових области". Из овог елабората јасно је да се нису очекивали већи безбедносни проблеми приликом регрутације. Ипак, долазак већег броја трупа из централне Србије, као и идеја о могућем масовном игнорисању регрутације, указује да је ситуација била изузетно сложена.

Исламски обред у српској војсци на Солунском фронту

Изношење свог мишљења генерал Поповић завршавао је истицањем важности поштовања религије нових регрута. „Са наше стране треба све учинити, да нови регрути могу своје религиозне обреде вршити онако исто, као што су то вршили и за време служења у турској војсци и као што им се то чини у француској и у енглеској војсци."

Важност религије правилно је схваћена као једно од најважнијих питања за нове регруте. Међутим, управо описивање нових регрута као „мухамеданаца" отежава њихово етничко разврставање.

Питање развијености осећања националне припадности и посебности муслимана и хришћана са „Нових области" свакако је веома сложено. Постоји свакако и могућност да је српска војска употребом термина „мухамеданац" настојала да потисне локални или национални идентитет Бошњака, Турака и Албанаца третирајући их као домородачко становништво које се од Срба разликује једино религијом. Ипак, нема историјских извора који би јасно указивали да је овакав приступ био практикован.  

Начелник српске Врховне команде, војвода Радомир Путник подржао је предлоге које је изнео командант „Трупа Нових области". Министарски савет Краљевине Србије је затим на препоруку Врховне команде 25. децембра 1914. године донео одлуку да се у војску позову три годишта муслимана са „Нових територија", младићи рођени 1892 ̶ 1894.

Младићи су до 18. јануара 1915. године очекивани у касарнама. Одзив је био релативно висок једино у Ибарској дивизијској области, а широм „Нових области" забележени су бројни проблеми попут одбијања да се положи заклетва или негодовања. Инциденти су се нарочито испољавали у деловима Македоније где је регрутовано албанско становништво. Крајем 1914. године на војну вежбу је позвано још осам годишта, то су били младићи рођени између 1884 и 1891, с тим што је њихова обука спровођена унутар граница „Нових области", дакле у близини њихових домова.

Нови Пазар у првим деценијама 20. века

Ситуација је у сваком случају била веома сложена, а о томе је сведочио и документ који је српска војска запленила почетком 1915. године како кружи у „Новим областима". То је био проглас „Удружења ислама" настао фебруара 1915. године. У њему су муслимански регрути позивани да убијају своје официре, уништавају војну опрему као и да на сваки други начин подривају српске ратне напоре.

Слање муслимана у рат против Аустроугарске и Немачке виђено је као погрешно јер су ове државе биле „савезнице муслиманског калифата". Упркос свим проблемима муслимански регрути су пристигли у своје центре за обуку, а нема доказа да је српска војска предузела неке посебне безбедносне мере услед појаве оваквог позива на борбу против српске државе.

Постоје индиције да су муслимани били мобилисани и пре формулисања званичне државне политике по овом питању. Холандски лекар Аријус Тинховен писао је у јесен 1914. године да се албанско становништво масовно мобилише у време кризе која је претходила Колубарској противофанзиви српске војске, а да се споразум са Отоманском царевином о року од три године, не поштује.

Сличне оптужбе српском Министарству иностраних дела упутио је и отомански посланик у Србији. Он је тврдио да се муслиманско становништво употребљава „за кулук најгоре врсте".

Уследила је истрага генерала Дамјана Поповића у којој је захтевао да се команданти свих дивизијских области са „Нових области" изјасне о овим оптужбама. Утврђено је да су муслимани регрутовани у мањим групама пре свега као коњоводци тј. пратиоци животиња које је српска војска реквирирала за потребе фронта. Наиме, више стотина коња, волова и бивола узето је за потребе фронта и из „Нових области" послато ка северу, ближе фронту. Муслимани су били ангажовани и за грађевинске радове у близини места у којима су живели, али није било доказа да је било ко мобилисао локалне муслимане за потребе попуне оперативних јединица на фронту.

Браниоци Београда 1915.

Муслимани су у војном смислу једино били ангажовани као припадници стража које су обезбеђивале телеграфске стубове у „Новим областима". Међутим, формална одлука о ангажовању муслимана „за кулук" донета је након ступања Отоманске царевине у рат са Русијом. Тада је одлучено да се сви становници „Нових области" равноправно употребљавају за државне грађевинске радове. Генерал Дамјан Поповић писао је новембра 1914. године, појашњавајући ово наређење: „Опет понављам, да не треба много наваљивати на Турке, да они у томе не виде, као нашу злу вољу, што је Турска у рату са Русијом."

Ове људе, који су пратили српску комору видео је у околини Ваљева и Арчибалд Рајс. Он је имао сопствено, доста поједностављено виђење националне припадности муслимана које је сусрео. „Воловска кола долазе из Јужне Србије и прате их људи са фесом и чалмом, муслимани који су после победа 1912. и 1913. године постали Срби и који се показују верни својој новој отаџбини. "  


Мухамедански батаљони у одбрани престонице

Муслимани, регрути позвани у војску у децембру 1914. године, пристизали су у различите српске гарнизоне. Карактеристичан је пример јединица које су дошле у Београд. Наиме, командант „Комбинованог одреда", који је деловао у оквиру „Трупа Одбране Београда", пуковник Душан Туфегџић, дошао је на идеју да се изврши посебна прерасподела „мухамеданаца". Он је поднео својим претпостављенима „Пројекат о батаљону мухамеданаца упућених у овај Одред".

Пуковник Душан Туфегџић

Пуковник Туфегџић је предлагао да се створе посебни муслимански батаљони, наиме њих четири. То је могло да се учини од младића који су одређени да ступе у јединице у Београду. „Комбиновани одред" је у мају 1915. године примио чак 3.042 редова муслимана из „Нових крајева". Пуковник је приметио да је један број регрута „физички изнурен и необучен", чак њих 705. Због тога је пуковник Туфегџић предлагао да се они издвоје у посебан батаљон и пошаљу на додатну обуку и одмор далеко од бојишта, у Алексинац.

Пуковник Туфегџић је зато предлагао да се у Београду задржи само један батаљон. Та јединица би носила назив „Четврти батаљон Десетог кадровског пука". Проблем лоше обучености и уопште непознавања војне службе пратио је и хришћане који су пристизали из „Нових области". Пуковник Туфегџић приметио је и да су јединице оскудевале у официрима, комори као и наоружању. Четврти батаљон имао је 10 наредника, 27 поднаредника и 36 каплара.

У јединице су често стизали српски официри већ више пута рањени на бојишту, па је проблем управљања трупама био веома изражен. „Кад наступе губици у првим борбама, чете ће примати наредници, а како они командују ми смо имали прилике већ да искусимо", писао је пуковник Туфегџић.

Десети кадровски пук, заједно са VII пуком другог позива чинио је кичму Трупа Одбране Београда. Треба напоменути да је низ српских истакнутих официра попут мајора Драгутина Гавриловића или Ђорђа Роша био управо у X кадровском пуку, али да су се налазили у 2. батаљону истог пука. Остатак јединица Одбране Београда чинило је пар стотина четника и добровољаца, жандарма, као и морнара и артиљераца који су пристигли из држава чланица Антанте. Остатак трупа чиниле су јединице III позива, крајње сумњиве борбене вредности.

Мајор Драгутин Гавриловић

Пуковник Туфегџић је даље предлагао да се формирају још два муслиманска батаљона, снаге од око 800 људи. Један батаљон би био послат ван Београда, у XIX кадровски пук, а други у Дринску дивизију другог позива, у XII пук. Првих дана јуна 1915. године војвода Путник се у потпуности сагласио са овим предлогом.

Током попуне X кадровског пука велики број обвезника стигао је из крајева „Нових области" насељених хришћанима, па у Београду видимо и Македонце, Србе и Бугаре из „Нових крајева".

Поред војника са оружјем, одређени број муслимана имао је у Београду статус „небораца" који су били ангажовани као коњоводци или су били ангажовани на другим дужностима у позадини. Поред 4. батаљона, за који се са сигурношћу може рећи да је попуњен муслиманима из Санџака, постоје информације да је још један батаљон, Трећи, такође био попуњен муслиманима. Оба батаљона чинила су резерву који је командант Трупа Одбране Београда, генерал Михаило Живковић, морао да употреби већ 7. октобра 1915. године.

Заборављени хероизам Шемсе Мидовића


Учесник борби за одбрану Београда, Богосав Војновић-Пеликан, писао је 1931. године да је са почетком одбрамбених операција пуковник Туфегџић „све друго, само не обичан човек од крви и меса".

Након масовне артиљеријске припреме 6. октобра, наредног дана отпочеле су блиске борбе које су се пренеле на београдске улице. Исти савременик упућивао је похвале мухамеданским батаљонима под Туфегџићевом командом.

Једна од тих јединица под командом каплара Шемсе Мидовића пружила је одсудну и најупорнију одбрану Аустријанцима у центру Београда. У условима данашње перцепције међуетничких односа није тешко претпоставити зашто су ове херојске епизоде у којима су учествовали бошњачки војници препуштене забораву.

Ево како је те догађаје описао Војновић-Пеликан: „Његов одред сачињавају и два батаљона 10. пука кадровског, нови наши борци регрути муслимани из Санџака. Под смишљеном командом пуковника Туфегџића ова два батаљона показала су се достојним српског оружја, а њихова барикада код Управе фондова испред Позоришта, под командом њиховог десетара каплара Шемсе Мидовића из Сјенице, најдуже се је опирала Аустријанцима који су надирали од Дорћола и нису могли однети барикаду све док Немци не избише код Лондона."


Борбе у Београду 1915. (аустријска илустрација)


Управо овај запис поткрепљује тврдњу да су у Београду, у Десетом кадровском пуку, била два, а не један муслимански батаљон. Аутор каже и да су оба била из Санџака.

Трећи батаљон је са Торлака, где се налазио у резерви, послат на најкритичнији положај: на Дунавски кеј. Тамо је узео учешћа у очајничким покушајима српске војске да успостави контролу над обалом Дунава. Један од јуриша водио је и мајор Драгутин Гавриловић, а како су његове трупе биле састављене од разнородних јединица, могуће да је међу њима било и младића из Санџака. Четврти батаљон је послат, из Раковице, као испомоћ на Аду Циганлију. Ту су такође вођене жестоке борбе.

Исти аутор, Богосав Војновић-Пеликан, поменуо је учешће једног мухамеданског батаљона у успешном одбијању немачког покушаја искрцавања на Аду Циганлију.

Писао је: „Они пак делови који су успели да се пребаце на Аду, били су просто уништени нашом посадом једним батаљоном 7. пука II позива и батаљоном 10. кадровског пука (муслимана)."

Након три дана битке, три четвртине Десетог кадровског пука биле су уништене, као и све остале српске јединице Одбране Београда.

Српска одбрана на Ади Циганлији 1915.

Постоје записи и о учестовању и храбрости Албанаца у овим уличним борбама. О њима је слушао српски официр Васа Ешкићевић и о томе оставио следеће сведочанство: „Како су страховите биле борбе под Београдом види се и по том што је Сремски одред изгубио две трећине својих људи, а од две стотине жандарма остала су свега четворица у животу! Особито су крваве борбе биле од Савског моста, па у правцу топовских шупа и Славије. Читав батаљон Немаца наступао је, пуцајући из стојећег става, и када су се приближили топовским шупама на њих јурнуше као рисови српске комите и чета војника Арнаута са бомбама и бајонетима на пушци, и за непуних 10-15 минута цео простор био је покривен непријатељским лешевима. Наши Арнаути, иако регурти, са комитама су чинили чуда од јунаштва."

Поред велике храбрости и неоспорних заслуга за одсудну одбрану престонице, за мање делове мухамеданских батаљона везују се колебање и предаја у завршници битке. На основу дневничких записа Команданта одбране Београда генерала Михаила Живковића везаних за 8. октобар 1915, Бошњаци се налазе међу више стотина српских војника који су заробљени на Ади Циганлији као и Дунавском кеју. За остале делове Мухамеданског батаљона Живковић каже да су почели да се осипају и повлаче према Топчидеру.


Генерал Михаило Живковић

Случајеви предаје и деморализације забележени су и на другим линијама одбране које су држали етнички српски војници, без присуства националних мањина у редовима. У том смислу, најзначајније је било немачко заробљавање српске посаде која је бранила простор око данашњег Спортског центра „Гале Мушкатировић". Мухамедански одреди су тако и у херојској одбрани и у каснијем повлачењу са београдских положаја делили судбину српских војника.

Учешће муслиманских батаљона у српској војсци препуштено је како забораву тако и легенди. Можда је то најопаснија комбинација за савременике. Као могући разлог за ниподаштавање ове историјске епизоде може се навести да је овај случај виђен као сувише компликован и неподесан за уклапање у једну искључиво „српску" причу - како  се борба Краљевине Србије у Првом светском рату и данас доживљава у Републици Србији.

Међутим, од 707.000 грађана Краљевине Србије који су прошли кроз српску војску током 1914 ̶ 1918, њих између 50 и 60 хиљада особа чинили су хришћани и муслимани из „Нових области". Дакле, око 10 процената српских војника готово се сигурно нису осећали Србима, али су макар у једном тренутку били део ратних напора српске државе.

У сваком случају без отварања нових питања и ослањања на нове изворе српска историографија сама себе ограничава на понављање матрица према којима је Први светски рат тумачен како у време Краљевине Југославије тако и касније у доба СФРЈ. На тај начин се лишавамо могућности за дубљим сагледавањем изузетно драматичних догађаја који су променили сваки аспект живота у Србији, па тако и међунационалне и међурелигијске односе.


Бајракли џамија у Београду на поштанској марки Поште Србије, поводом 500 година од њене изградње, јуна 2022.

Нови углови посматрања догађаја омогућили би да се унутрашњи живот Краљевине Србије боље разуме, како у преткумановској Србији тако и у Новим областима без обзира на то ко је српску власт доживео као ослободилачку или пак окупаторску. Стогодишњица је прилика и да се историја муслиманских, данас би рекли бошњачких, батаљона проучи и јавно обележи без дискреције која је пратила ову тему у Краљевини Југославији.  

Постоји читав низ фактографских непознаница које се тичу обе стране. С једне стране, то је понашање државе, а на другом крају то су регрути, у случају овог текста, Бошњаци. Оно што је за сада јасно јесте да се за ове трупе не може везати ниједан наратив који је искључив.

Извори не указују да су регрути присилно мобилисани, али ни да су одушевљено одлазили у рат за Краљевину Србију. Оно што је, међутим, непобитно јесте да су батаљони мухамеданаца барем у неколико наврата храбро бранили престоницу државе која их је третирала као нелојални елемент и као другоразредне грађане.

Град Београд, српско друштво и држава Србија требало би да искажу с једне стране захвалност, а с друге стране жаљење због третмана коме су ови људи били изложени у време Краљевине Србије/Југославије.

 

Извор: rts.rs
Пише: Данило Шаренац 

 

Twitter
Anketa

Da li je opozicija u Srpskoj trebala učestvovati na mitingu u Banjoj Luci ili nije?

Rezultati ankete
Blog