До краја живота је Данило Бата Стојковић био посвећен глуми. Своју последњу представу „Професионалац”, иако тешко болестан, одиграо је 13. фебруара 2002, а два дана касније поново је примљен у болницу. Умро је 16. марта исте године.

Често је пријатељима и колегама умео да каже да му је на првом месту театар, на другом кафана, а на трећем породица.

Глумачки великан много је волео и да чита. Имао је богату личну библиотеку и подоста књига са занимљивим, искреним и надахнуто написаним посветама. Књиге су му поклањали Борислав Михајловић Михиз, Драгослав Михаиловић, Матија Бећковић, Душан Ковачевић и много других. Та драгоцена збирка сада се чува у Удружењу „Адлигат”.

– Како се често жалио да нема шта да чита, Драгослав Михаиловић му је 16. фебруара 1963. поклонио своју књигу „Кад су цветале тикве”, на којој је написао: „Мом пријатељу Бати Стојковићу да ми више не кука како нема шта да чита” – појашњава Виктор Лазић, председник „Адлигата”. Он додаје: – Важио је за истинског књигољупца, па је наше задовољство утолико веће што смо откупили најзначајнији део његове библиотеке. Известан број књига припадао је његовој супрузи Олги и брату Жики Стојковићу, познатом београдском интелектуалцу и публицисти.

Свака представа празник

Бата је одрастао у Београду, на Чубури, у трговачкој породици. С првим корацима „на даскама што живот значе” упознао је и Олгу, тада Теодоровић, инспицијенткињу Атељеа 212. Постала му је супруга и верни пратилац до краја живота. Неизбрисив траг је оставио на филмској и позоришној сцени, постављајући темеље кинематографије. Улогом у филму „Издајник” из 1964. започео је филмску каријеру, да би наредних 40 година остварио низ бриљантних рола.

Неке од најбољих улога имао је радећи с редитељем Слободаном Шијаном, а кад су се спојили Батина глума и сценарији Душана Ковачевића, настајала су непревазиђена ремек-дела. На комеморацији поводом његове смрти, Душан Ковачевић је, уз остало, рекао: „Не знам да ли је ико волео позориште као Бата. Пред почетак сваке представе улазио је у гардеробу максимално дотеран, с пажљиво одабраном краватом. Говорио је: ’Добро вече, децо, за вас сам се уредио, свака представа је за мене празник, и ја јој на овај начин одајем почаст.’”

И Душан Ковачевић ће Бати и Олги поклањати књиге. О познатом глумцу ће оставити и овај запис: „Бата је био и остао мој велики пријатељ, заувек. Из овог нашег пријатељства, свакодневних сусрета или разговора, остварено је неколико ’уметничких послова’ који су проживели године, деценије и 20. век. Радост рада је један од основних предуслова да ће представа или филм то осећање пренети и на публику. Као импресарио великог, очаравајућег циклуса званог – живот, Бата је одиграо улоге које су остале ’лични картон’ једног времена и народа у потрази за личним идентитетом. Један од највећих глумаца којег смо имали и кога ћемо имати.”

А сад о књигама које је добијао, куповао, читао, које су га чиниле срећним.

Једну је добио на почетку каријере од Градског комитета Народне одбране Београда „за показани успех на фестивалу омладине средњих школа Београда”. Нажалост, не пише кад је књига уручена, али је посвета исписана на „Песмама” Војислава Илића, издатој 1952. Известан број књига му је поклоњен поводом уручења Октобарске награде. Тако му је Мира Траиловић поклонила „Жртве” Сола Белоуа, америчког нобеловца јеврејског порекла. Поклонила му је и Ћосићево „Време смрти” као признање за многобројне, маестралне улоге у Атељеу 212.

Волео књижевност

Међу дивним посветама је и она од Михиза, 20. октобра 1972. Написао му је: „Драги Бато, ово је мој примерак књиге по којој сам радио адаптацију ’Дервиша’, у коме си ти одиграо оног узбудљивог и непоновљивог дефтердара. Поклањам ти га у данима твоје Октобарске награде да те подсети на један тренутак наше сарадње. Сарадње која је тако давно отпочела часовима математике у оној собици под кајсијама на Чубури. Четврти Алексин син – Михиз”.

Славни глумац је изузетно волео књижевност и лепо написану реч, па је сваки слободан моменат користио да би упијао нова дела. На књизи „Међа Вука Манитога” Матија Бећковић му је, 3. новембра 1976, у свом стилу написао: „Данилу Стојковићу, млађем буразеру мог старијег буразера”.

Ређају се књиге с посветама глумаца, песника, писаца, академика, пријатеља и поштовалаца његовог стваралаштва. Мира Ступица ће оставити следећи запис: „Бата Стојковић не трпи младе глумце, с великима је немилосрдан. Дружити се с њим није лако, а радити је жестоко. Свакако, он ће имати свој сусрет у историји с великанима”.

Вук Вучо у књизи „Како сам престао да сисам прст” поручује: „Бати Стојковићу, мом првом и можда последњем глумцу, пријатељски”.

Сачуване су и за „Адлигатову” збирку откупљене књиге које је на поклон добијала његова супруга. Били су заједно 35 година. Важила је за сведока и учесника најзначајнијих тренутака стварања београдске позоришне сцене. Радни век је провела у Атељеу 212, радећи на више од 90 представа, међу којима су „Краљ Иби”, „Радо иде Србин у војнике”, „Маратонци трче последњи круг”, „Радован Трећи”... О свом супругу ће једном приликом изговорити и ово: „Све ми је било јасно, и нисам му приговарала. Тешко је, уопште, пратити једног глумца и делити живот с њим, нарочито с глумцем какав је Бата. Нисам филозофирала, била сам, просто, увек ту.”

Збирка је обогаћена и књигама с посветама које је добијао Батин брат Живорад, познатији као Жика. Важио је за личност чврстих уверења, жестоког темперамента и оштре речи, какав је био и остао у својим јавним и књижевним иступањима. Његове основне идеје од почетка су се сводиле на отпор према комунистичким искључивостима и неправдама, на веру у демократски хуманизам, слободу речи и просвећени национализам.

Речи славног глумца

Преломна тачка у Батиној каријери била је представа „Крчма на главном путу” Антона Чехова из 1953. године. У публици је тада седео и славни глумац Добрица Милутиновић. Кад се представа завршила, пришао је Бати и рекао му: „Ти си, сине, још у мајчиној утроби постао глумац”.
Награде и улоге

Добио је Бата многа признања, између осталог и Добричин прстен, Златни ћуран, „Павле Вуисић”, Стеријину награду... Неке од најзначајнијих улога су лик Бубулеје у „Дипломцима”, Илије Чворовића у „Балканском шпијуну”, Брке у „Ко то тамо пева”, Луке Лабана у „Професионалцу” и друге.

Извор: politika.rs