О Томи су писане књиге, а анегдоте овог певача и данас се препричавају. О њему је снимљен и филм који је видело неколико стотина хиљада гледалаца. Његове песме су и данас хитови и врте се на многим радио и телевизијским станицама. Чак их и не зову народним или новокомпонованим песмама, већ "Томиним". Објављена је и књига "Тома Здравковић – 68 неиспричаних прича”, а једна од најчешће помињаних је она када је продавачици цвећа у Скадарлији дао цео свој хонорар јер јој је те вечери "лоше ишао посао".
Али, уз Тому Здравковића као великог човека и уметника којег је публика јако волела, није увек био лако. Нарочито за његове најближе сараднике. Од бројних догађаја и анегдота композитор Аца Степић је својевремено у књизи–биографији „Моје песме“ испричао како је Томи продао свој "волво" и шта се затим дешавало…
”Моја група, а њу су чинили мој оркестар и два певача, кренула је у Зрењанин на концерт. Возио сам "волво", али сам већ размишљао да узмем "опел караван" како бих могао да повезем више ствари које су ми биле потребне за концерт, озвучење и друго. На бензинској пумпи Тома ми каже: "Жив ми ти, хоћеш да ми продаш ова кола?" Питам га да ли зна да вози, а он ће: "Знам, жив ми ти!”
По повратку у Београд Тома је преузео "волво", а Аца купио "опел караван". Још онако млад, враголаст, успех му се већ смешио, постао је име, почео је да прави несташлуке па и озбиљније саобраћајне прекршаје. Тако су и до Степића стизали гласови да је возио колима низ степенице на Ташмајдану. Он, међутим, није веровао да је то била истина, већ је сматрао да људи, као и обично, воле да претерују.
На један од тадашњих празника, да ли је то био Дан Републике, Дан милиције или неки трећи, Степић је са оркестром имао концерт у београдском СУП-у на којем је певао и Тома. За време музичке паузе дошао је курир и рекао Аци да га позива иследник.
”Одем ја, а он онако с врата викне: "Хоћеш да те хапсимо одмах или кад завршиш концерт? Сунце ти твоје, па шта ти радиш с оним твојим колима? Направио си хиљаду прекршаја, и то каквих прекршаја, хоћеш ли да ја тебе стварно притворим?", осуо он дрвље и камење по мени. Одмах ми је било јасно да је све то Томино масло јер ја кола нисам још био превео на његово име.”
Када се концерт у Градском СУП-у завршио, Аца са Томом оде поново код инспектора да се договоре како да реше проблем. Инспектор се прво нашалио па је врло озбиљним гласом питао Тому да брзо одлучи хоће ли он на робију или да шаље Степића, пошто се званично кола воде на овом другом. Томи беше непријатно, али кад виде да је шала, лакнуло му је, па је одмах прихватио да се упише у ауто школу и да положи возачки испит. "А ти, Ацо, и ја да му будемо у комисији кад буде полагао", додаде инспектор.
”Тако смо се мало и насмејали, али и решили проблем. Тома је после неког времена коначно добио возачку дозволу, али сам ја још био на опрезу. Када смо се враћали с концерата, возио сам иза његових кола да бих мотрио на њега. Једном приликом, не сећам се тачно када је то било, враћали смо се из Зенице за Београд. Тома испред мене са Мирјаном, Силванином сестром. Било је лоше време, клизав коловоз, поледица. Одједном, нестаде "волво". Мало убрзам свој "караван", кад имам шта и да видим – Тома слетео с надвожњака, срећом обоје живи и то неповређени. И то захваљујући колима! Приликом пада напукла је осовина, а точак од ударца у земљу отпао тако да су кола остала у месту, нису се превртала и то им је, по мом дубоком уверењу, спасило живот. Ако му возачка дозвола није помогла, овај удес свакако јесте. Тако је Тома коначно сазрео и научио да буде пажљив за воланом.”
Пошто је Здравковић имао у свом животу те тако нагле и неочекиване потезе, када би чашћавао целу кафану, хотелску салу, остављао новац и трошио га често немилице, то је умео да уради и пред Степићем. Дешавало се да се враћају са неког пута, уморни, а он одједном инсистира да оду у "Метропол", где је иначе имао наступе. Узме микрофон певачу и обрати се конобарима и гостима, поздрави их у Ацино и своје име и саопшти да чашћава цео ресторан: "Шта год ко жели и да поједе и да попије!"
"У свом детињству, објашњавао је Здравковић Степићу, нисам имао шта да једем, ишао сам закрпљених панталона. Одрастао сам у сиромаштву и ко зна шта би било са мном да ми људи нису помагали. Сад је дошао ред да и ја учиним нешто за друге. Ако ништа друго, макар да им улепшам вече".
Фото: Тома Здравковић Документација „Политике”
Извор: politika.rs
