Zanimljivosti

Oživljavanje prošlosti: Ćele-kula polako dobija svoja lica (FOTO)

Ćele-kula je jedinstveni spomenik smješten u Nišu, Srbiji. Ova kula je poznata po tome što su u nju uzidane lobanje srpskih vojnika poginulih u bitci na Čegru, koja se odigrala 1809. godine tokom Prvog srpskog ustanka protiv Osmanskog carstva.

Nakon bitke, turski zapovjednik Huršid Paša naredio je da se lobanje, tačnije glave poginulih ustanika sa kojih je oderana koža, uzidaju u kulu kao zastrašujući primjer onima koji bi se usudili da se pobune protiv Osmanskog carstva. Navodno, oderane kože napunjene pamukom poslane su u Stambol, ali postoji i mnogo nedoumica oko ove priče. Ćele-kula danas predstavlja značajan kulturno-istorijski spomenik i simbol srpskog otpora.

Bitka na Čegru se odigrala 19. maja 1809. Tada je 3.000 srpskih ustanika pod komandom Stevana Sinđelića bilo napadnuto na brdu Čegar, blizu sela Kamenica, u Nišu. Osmanska vojska je, podržana trupama iz Bugarske i Leskovca, bila brojno i oružano madmoćnija. Ustanici su bili pogođeni nedostatkom koordinacije, uglavnom zbog rivaliteta između zapovjednika Miloja Petrovića i Petra Dobrnjca. Kao rezultat toga, Sinđelićevi borci nisu dobili podršku od drugih odreda ustanika. Brojčano i topovski nadmoćne Osmanlije su izgubile hiljade vojnika u nizu neuspješnih napada na ustanike, ali su na kraju probile srpske linije. Znajući da će on i njegovi ljudi biti nabodeni na kolac ako budu zarobljeni, Sinđelić je ispalio metak u barutanu svog utvrđenja, izazvavši ogromnu eksploziju. Eksplozija je ubila njega i sve ostale u blizini.

Novo lice Ćele-kule: projekat rekonstrukcije lica poginulih ustanika

Društvo za akademski razvoj pokrenulo je inicijativu pod nazivom “Novo lice Ćele-kule”, koja uključuje antropološku analizu, rekonstrukciju lica i digitalizaciju lobanja ugrađenih u ovaj jedinstveni spomenik. Očekuje se da će rezultati istraživanja otkriti kako su izgledali heroji Čegarske bitke, kao i podatke o njihovoj starosti, zdravstvenom stanju i stepenu povreda. Projekat je podržan donacijama više od 150 građana Srbije i regiona.

Antropologinja Nataša Šarkić kaže da se trenutno realizuje druga faza projekta, dok će treća faza, koja uključuje rekonstrukciju lica čegarskih junaka, biti završna. Zbog toga još nemamo slike ovih ljudi – ali znamo neke stvari o njima.



Analiza lobanja je prije svega počivala na metodama fizičke antropologije, koja se bavi analizom ljudskih skeletnih ostataka u arheološkom kontekstu.

„U analizama koristimo iste metode kao i forenzičari, ali sa drugim ciljem. Naime, dok je u forenzici najvažnije utvrditi identitet žrtve i uzrok smrti, kako bi se rasvetlilo ubistvo i/ili uhvatio počinitelj, u arheološkom kontekstu pokušavamo da rasvetlimo život ljudi u prošlosti. U tom procesu se koristimo analizom svih skeletnh elemenata koji su nam dostupni. Međutim, u slučaju Ćele-kule smo limitirani na lica, koja često nisu ni cela”, objasnila je Nataša Šarkić za Nauka govori.

Od 952 lobanje, koliko je originalno bilo uzidano u Ćele-kulu, danas je ostalo 57 u samoj Kuli i jedna odvojena, na pijedestalu, za koju se vjeruje da je lobanja vođe ustanika, Stevana Sindjelića. Međutim, tu postoje brojna nepoklapanja. Istorijski podaci iz 1882. govore o 511 lobanja, dok se na prvoj fotografijiji Ćele-kule iz 1878. vidi mnogo manje lobanja od toga.

„Istorijski podaci takođe govore da je koža sa lobanja bila odrana, napunjena pamukom i slamom, a zatim poslata u Istanbul. Sa druge strane, zapisano je da su ljudi prepoznavali svoje rodjake, te da su noću uzimali glave i krišom ih sahranjivali. Ako je koža bila odrana – kako su ih prepoznavali?“, kazala je Šarkić.

Kako  piše portal Sve o arheologiji, analiza je pokazala nekoliko zanimljivih stvari.

  • U 78% slučajeva bilo je moguće odrediti pol i svi su bili muškarci. Dok se njihova starost kretala od 11 do preko 50 godina. Dentalna higijena nije bila na zavidnom nivou.
  • Uočena je cribra orbitalia, čija učestalost u ovom uzorku iznosi 29%. Kribra orbitalija je nespecifični marker stresa i pokazatelj stresa u detinjstvu. Ona može biti u vezi sa neuhranjenošću, parazitskim infekcijama ili nekim teškim bolestima. Njena etiologija nije u potpunosti razjašnjena.
  • Uočen je i metopizam na lobanjama u 17% slučajeva. Riječ je o epigenetičkoj varijaciji, koja može ukazati na to da su ovi muškarci bili u nekom bližem ili daljem srodstvu.


Kako se radi rekonstrukcija lica lobanja?


„Nakon što se naprave vrlo detaljni i precizni 3D modeli svake lobanje i uradi se antropološka analiza, koja govori o polu, starosti i drugima ličnim karakteristikama, na lobanju se digitalno dodaje meko tkivo. Naravno i tu postoje limitacije. Bez DNK analiza ne možemo znati da li je osoba imala plave ili crne oči, da li je imala ravnu ili kovrdžavu kosu, ali oblik lica koji se dobija je vrlo uverljiv. Imala sam prilike da vidim radove dr. Kavalia korišćene u identififkaciji ‘anonimnih’ skeleta i poređenju sa nestalim osobama i sličnost je neverovatna“, objasnila je Šarkić.

Lobanje djece u Ćele-kuli

Interesantan i jezovit, najtužniji podatak je to da su neke od lobanja zapravo bile lobanje djece, tinejdžera. Jasno je da su tada vremena bila puno grublja i da su prilike bile teške te da su ustanici davali oružje svima praktično koji su mogli da ga nose te da su tada djeca znatno kraće bila djeca… ali opet…

„Nažalost, našli smo jedno dete od 11 godina i još jednu donju vilicu istog uzrasta, ali pogrešno stavljenu sa glavom odrasle osobe, bilo je nekoliko takvih grešaka prilikom rekonstrukcije rađene osamdesetih. Pored toga, još 5 osoba je imalo između 15 i 18 godina. Sa druge strane, bila je i jedna individua starija od 50 godina“, kazala je Nataša Šarkić.

Na ovoj lobanji je vidljiv trag od udarca, kao što se vidi na slici:


Sinđelić ili ne?

Legenda oko izdvojene lobanje kaže da je to lobanja samog Stevana Sinđelića. Lobanja ima lijepu građu a mnogo se posjetilaca zaustavi pred njom. Ono što ne znamo jeste da li je stvarno to Sinđelićeva lobanja. Da bi se to utvrdilo, morala bi se provesti DNK analiza s nekim potencijalnim Sinđelićevim pra-rođak-potomkom.

“Naša najveća nedoumica je bila da li  je lobanja uopšte mogla da ostane očuvana, s obzirom na izloženost eksploziji. Da bih razrešila te sumnje razgovarala sam prof. dr. Franciscom Etxeberria-om, koji se smatra za najboljeg forenzičara u Španiji. On je mišljenja da je lobanja mogla ostati očuvana ukoliko Sinđelić nije bio baš tako blizu kao što se prikazuje na slikama“,
kazala je Šarkić.

Ona je dodala kako je u pitanju muškarac u kasnim tridesetim, imao je zaživotne povrede na glavi i znake fiziološkog stresa u djetinjstvu; Sinđelić je imao 37 ili 38 godina u trenutku smrti, poticao je iz skromnije porodice i bio je ranjavan za života. “To je sve što možemo reći u ovom trenutku.”



Slika: NG, kao i naslovna

Nataša Šarkić je rođena u Beogradu, gdje je završila osnovne studije arheologije. Poslije toga se seli u Španiju gdje je završila master i doktorat, te na kraju osnovala i svoju firmu – Aita Bioarchaeology, koja se bavi arheološkim iskopavanjima, analizom skeletnog materijala i edukacijom kroz online i praktičnu  nastavu.

Nosioci ideje Novo lice Ćele-kule su Nataša Šarkić i politolog Milan Simonović. U timu su još i pomorski arheolog Darko Kovačević, doktor arheologije Fabio Cavalli, restauratorica i fotografkinja Milica Nikolić, Alisa Kockar, istoričarke Mirjana Varničić i Nataša Nedeljkov. Radi se o velikom projektu, i premda još nema objavljenih rekonstrukcija lica, koja javnost znatiželjno iščekuje, treba imati strpljenja i sačekati završne rezultate.

„Pre nego što sam upoznala Milana, godinama unazad sam pokušavala da dobijem dozvolu da – potpuno besplatno – uradim antropološku analizu Ćele-kule, jer nisam mogla da verujem da to niko do sada nije uradio. Međutim, nailazila sam na zatvorena vrata. No, jednom kada smo se Milan i ja povezali, stvorila se neka sjajna sinergija koja je motivisala i druge ljude, čak i profesora Cavallia koji uopšte nije sa naših prostora. Drago mi je što smo uspeli isti entuzijazam da prenesemo i na ostale građane. Uz pomoć njihovih donacija smo realizovali ceo projekat. Takođe smo jako zahvalni Narodnom muzeju u Nišu i direktorki Vesni Crnoglavac na pruženoj prilici“, istakla je Šarkić.

 

 

Blog