Прош­ло је ­ви­ше од 620 го­ди­на откако је срп­ски на­род, жр­тву­ју­ћи сво­је нај­бо­ље рат­ни­ке, у стра­хо­ви­том су­ко­бу на Ко­со­ву по­љу ус­пио да за чи­тав један вијек за­у­ста­ви по­ход Осман­лиј­ског цар­ства на Евро­пу.

Пише: Предраг Николић

Ко­сов­ска бит­ка је би­ла по­след­њи ве­ли­ки и нај­же­шћи окр­шај Ср­ба и Ту­ра­ка у том пе­ри­о­ду, али и по­след­ња на­да да се сна­гом оруж­ја мо­же за­у­ста­ви­ти он­да­шња моћ­на осман­­ска им­пе­ри­ја, ко­ја се као ла­ви­на об­ру­ша­ва­ла на европ­ско тло.

Тур­ска се ду­го при­пре­ма­ла за ко­нач­ни об­ра­чун са Ср­би­ма. При­ку­пив­ши нај­е­лит­ни­је вој­не сна­ге из азиј­ских и европ­ских дије­ло­ва им­пе­ри­је, тур­ски сул­тан Му­рат је у про­ље­ће 1389. го­ди­не, са си­но­ви­ма Ба­ја­зи­том и Ја­ку­бом, кре­нуо у по­ход на срп­ске зе­мље и у дру­гој по­ло­ви­ни ју­на из­био на Ко­со­во по­ље. Иа­ко не­ма по­у­зда­них исто­риј­ских из­во­ра о број­ном ста­њу вој­ске, по­ми­ње се број од 40.000 тур­ских рат­ни­ка, што је, за усло­ве оног вре­ме­на, пред­ста­вља­ло за­стра­шу­ју­ћу вој­ну си­лу.

Срп­ски кнез Ла­зар ни­је био из­не­на­ђен по­ја­вом ве­ли­ке тур­ске вој­ске на че­лу са сул­та­ном. Зна­ју­ћи да је од­лу­чу­ју­ћи су­коб не­ми­но­ван, он је прет­ход­них го­ди­на из­вр­шио низ при­пре­ма ка­ко би оја­чао од­брам­бе­ну сна­гу др­жа­ве. У по­моћ су му при­те­кли Вук Бран­ко­вић, го­спо­дар Ко­со­ва и Влат­ко Ву­ко­вић, вој­ско­во­ђа бо­сан­ског кра­ља, та­ко да је на Ко­со­во по­ље кнез Ла­зар из­вео око 25.000 рат­ни­ка. У су­да­ру двије вој­ске по­ги­ну­ла су оба вла­да­ра.

Пре­тр­пјев­ши стра­шне гу­бит­ке, обје су се вој­ске по­ву­кле са Ко­со­ва по­ља, а тур­ска и са срп­ских зе­ма­ља. Пр­ви из­вје­шта­ји еми­са­ра го­во­ри­ли су о срп­ској по­бје­ди, па је хри­шћан­ска Евро­па то и про­сла­ви­ла. Ме­ђу­тим, ни та­да ни­је учи­ни­ла ни­шта да по­мог­не Ср­би­ји да се ова опо­ра­ви од стра­шних гу­би­та­ка и та­ко сприје­чи ви­ше­вје­ков­но роп­ство срп­ског на­ро­да под осман­ли­ја­ма.

Ко­сов­ска бит­ка је сачувана од заборава и пре­то­че­на у ле­ген­ду ко­ја је, пре­но­се­ћи се са на­ра­шта­ја на на­ра­штај, очу­ва­ла на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет Ср­ба и би­ла, у од­суд­ним вре­ме­ни­ма оп­стан­ка срп­ског на­ро­да, упо­ри­шна тач­ка на­де у осло­бо­ђе­ње. На­дах­нут Косовском легендом, срп­ски на­род је чи­та­вих сто го­ди­на не­пре­кид­но ра­то­вао ка­ко би про­тје­рао тур­ску вој­ску са сво­је те­ри­то­ри­је и осло­бо­дио Ко­со­во по­ље као све­то бо­ји­ште на­то­пље­но кр­вљу срп­ских ју­на­ка.

600 година касније

Тачно шест вијекова послије Косовског боја, једно ново царство предузело је нови поход на, као и раније мали српски народ. Над нама је извршен невиђен и до тада незабиљежен политички, економски и војни притисак, а најмоћније свјетске агенције су против нас повеле прави медијски рат са циљем потпуне сатанизације читавог једног народа. У таквим условима, уз огромне жртве и тешком муком, породила се Република Српска у којој су уточиште нашли остаци остатака српског народа западно од ријеке Дрине. И као таква, она није била по вољи западних моћника, па је од 30. августа до 13. септембра 1995. године, НАТО авијација уз артиљеријску подршку Снага за брза дејства изручила на РС преко 10.000 тона најубојитијег експлозивног материјала.

Неколико стотина  борбених авиона полетјело је са аеродрома у Италији и носача авиона у Јадрану, изводећи 3.200 борбених летова и дејствујући по 150 војних и цивилних циљева на готово цијелој територији РС. У тим дејствима страдала су 152 цивила, а 273 их је лакше и теже рањено. Западни медији, наравно, нису видјели ову голготу. Хуманитарне организације нису видјеле егзодус неколико стотина хиљада Срба које су хрватске и муслиманске власти протјерали са њихових огњишта. Западна јавност није хтјела да види препун аутобус Срба из Србобрана на путу за Јајце који су Хрвати потпуно спалили заједно са седамдесеторо жена, дјеце и стараца који су се у њему нашли.

И то није био крај. У марту 1999. године НАТО савез извршио је агресију на једну суверену земљу у срцу Европе. Бјесомучно бомбардовање СРЈ изазвало је бројне људске жртве, хуманитарну, економску и еколошку катастрофу чије се посљедице не могу ограничити ни квалитативно, ни квантитативно, али ни временски, као ни просторно. По интензитету, учесталости, употребљеној војној сили и посљедицама, то је највећа и најнехуманија оружана акција реализована послије Другог свјетског рата на тлу Европе.

Овде ћу цитирати Сун Цуа: „Рат је од суштинског значаја за државу – то је подручје смрти и живота, стаза опстанка или пропасти, и стога се мора што боље проучити“. Како се рат против нас и даље води, али сада у неоружаној форми, ми то морамо добро проучити.

Укидање права на сјећање

Морамо добро проучити, зашто је многобројним НВО, листом финансираних од наших агресора, толико стало да забашуре истину о бомбардовању. Да нам укину сјећање на агресију. Да нас натјерају да ми, жртве, прихватимо да смо криви за злочине које су над нама починили. Због чега се не жале паре да се оснажи при­ти­сак на срп­ски на­род ко­ји иде у прав­цу бри­са­ња на­ци­о­нал­не исто­риј­ске свје­сти. То је зато што и наши непријатељи знају: Бог није у сили, Бог је у правди и истини.

Борећи се за истину данас, купујемо своје мјесто у будућности. Баш као што су се наши преци изборили за нашу будућност, љубоморно чувајући и са кољена на кољено преносећи Косовски завјет.

Зато не смијемо одустати од трагања за истином, морамо да подигнемо глас против тишине и индолентности која нас додатно убија. И поред свеопште кризе у којој се наше друштво налази, не смијемо изгубити одлучност. Одлучност да сачувамо своје људско достојанство.

Посљедице НАТО бомбардовања су застрашујуће. Народ који о таквим посљедицама ћути и скрива их првенствено од самог себе, а онда и од свијета, сасвим сигурно нема никакву, а камоли просперитетну будућност.

Борба против заборава је најбољи начин да спријечимо покушаје делегитимизације наше борбе. Историја је лијек који треба да омогући да повратимо идентитет и осигурамо будућност. Зато, не смијемо заборавити! У борби новцем и оружјем, они су побjедили. Али, у борби памећу и сјећањем, побједа мора бити наша!

И да не заборавим: борба српског народа из деведесетих година прошлог вијека, била је апсолутно легитимна! Ако су у тој борби неке битке изгубљене, оне су изгубљене само за сада.