Intervju

Iz arhive - Žarko Vidović: Vera je poslušnost. Kome? Hristu jedino!

Svojim nastupima i polemikama na marksističkim tribinama 80-ih godina prošlog veka kada se urušavao titostički sistem, Žarko Vidović je sa ondašnjim ocima Atanasijem, Amfilohijem i Irinejom uticao na duhovnu obnovu srpske inteligencije.

Njegova dela „Umjetnost u pet epoha civilizacije“, „Logos-liturgijska svest Pravoslavlja“, „Ogledi o duhovnom iskustvu“, „Njegoš i Kosovski zavjet u Novom Vijeku“, „Srbi u Jugoslaviji i Evropi, Pravoslavlje u suočenju s Evropom“ i „I vera je umetnost“ govore o autentičnom pravoslavnom filozofu koji je svojim duhovnim i životnim svedočenjem ostavio jasan trag onima kojima je tajanstvenost života neprekidni izazov. U vremenu izgubljenih ideala kada su sve vrednosti poljuljane iz korena, delo Žarka Vidovića otkriva naš pravi identitet – najpre verski a onda i nacionalni u osmišljavanju života kroz pravoslavnu hrišćansku introspekciju.

Kao pravoslavni filosof dr Vidović dosledno izvodi istinu da je s Bogom moguć samo liturgijski susret i opštenje, da je Bog odnosan tvorevini, svetu i čoveku i s njim se zbiva drama slobode i ljubavi. U ovom razgovoru za Pravoslavlje, prof. Vidović kao religiozni filosof podseća da u svejedinstvu ne može biti nikakvog susreta, nikakvog dijaloga i dijaloške borbe, te da je pozvanje hrišćanina da ukaže i na mane koje se uočavaju u današnjoj duhovnoj kulturi zasnovanoj na religijskom verovanju, na manjkavostima opštenja jerarhije sa pastvom i na činjenicu da se čovekov pad ne pobeđuje samopokajanjem i iskupljenjem greha, nego i aktivnošću svih stvaralačkih moći kada čovek dela ono na šta je pozvan. A razgovor je započeo: „Meni je 90 godina, znam da se Bog neće naljutiti za ovo što govorim“.

Kako obnoviti liturgijski život i liturgijsko zajedničarenje danas, zašto je značajno učestvovanje na Liturgiji?

Žarko Vidović: Ono što je osnovno u hrišćanstvu, najviši mogući autoritet, jeste Liturgija. U Liturgiji se dešava susret sa Hristom Prvosveštenikom što znači da se jedino Liturgijom tumači smisao Starog i Novog Zaveta jer je Liturgija najkraća, najsažetija i najjasnija skraćena verzija prikazivanja Svetog Pisma. Kao što je molitva „Oče naš“ skraćena Liturgija. Liturgija je dijalog između vernika i sveštenika i zbog toga su vernicima u Crkvi neophodni sveštenici. Ne možemo mi biti Crkva bez sveštenika pošto u dijalogu sveštenik posvećuje darove. Dijalog se vrši pred samim Bogom. On je sudija tog dijaloga i prisustvo Duha Svetoga čini taj dijalog apsolutno neponovljivim i svetim. Ako neko shvata Liturgiju kao nekakvu propoved i molitvu, greši. Jovan Zlatoust je napisao Projekt Liturgije koja se izvodi svake nedelje, svakog praznika, ali taj dijalog po projektu Sv. Jovana Zlatoustog i Sv. Vasilija Velikog se u dušama vernika i sveštenika pretvara u Nebesku Liturgiju.

Da li je današnjem verniku prijemčivije služenje Liturgije na savremenom srpskom jeziku?

Žrako Vidović: Nebeska Liturgija je bitna za čoveka, ali je ona uslovljena dijalogom između sveštenika i vernika i zato mi odgovaramo na jektenije i izgovaramo molitve. Zato pojemo Simvol vere, Oče naš, Trisveto, Dostojno Bogorodici i Hristu u slavu i odgovaramo na sve pozive na pokajanje. Svi vernici treba da imaju liturgijski tekst na crkvenoslovenskom jeziku. Ja ne želim da izgovaram molitvu drugačije nego što su je moj deda, baka ili majka izgovarali. Ja ne mogu da se setim njih — oni su samnom prisutni dok se molim.

Da li se Liturgija završava služenjem u hramu?


Žarko Vidović: Posle svake Liturgije dijalog mora da se nastavi u Parohijskom domu kao razgovor vernika. Taj dijalog je živeo ranije u svakoj Crkvi i bio nekakva vrsta Centralnog Sabora Pećke Patrijaršije. I to je srpski narod očuvalo za vreme Turaka i Austrougarske. Istovremeno, nema laičkog apostolstva — svi, od Patrijarha do poslednjeg đakona su sluge Liturgije koja je najveća svetost, Ikona Hristova, od toga sve polazi.

Kada se izgubilo liturgijsko zajedničarenje, možemo li da ga vratimo?

Žarko Vidović:  Izgubilo se klerikalizacijom koju su Srbima nametali Austrougarska i islam, pa je verska zajednica pretvorena u autoritarnu, da se vera potvrđuje poslušnošću prema činovima. Mi imamo takve znake slabljenja crkvenosti da moramo da priđemo izvornim oblicima crkvenosti, a to je Liturgijski dijalog. Nije slučajno što su prvo Grci shvatili hrišćanstvo kao dijalog pred Bogom između vernika i sveštenika, jer je u dijalogu jedini mogući način čovekove samospoznaje. Ja mogu da mislim o sebi isključivo sa sagovornikom, s tim da ne nastavim monolog kada me sagovornik prekine, nego da odgovaram na pitanje koje je on postavio. To je jedini način da mi vidimo svoju sliku u licu sagovornika kao u ogledalu.

Kako vidite krizu duhovnosti u srpskom narodu?

Žarko Vidović: Kriza duhovnosti je počela davno, kada je liturgizam zamenjen klerikalizmom. Jedino je Pravoslavlje liturgizam, taj dijalog pred Bogom. Ja sam sagovornik sa sveštenikom, a ne poslušnik, jer smo mi poslušnici Hristu i nikom drugom. Nama je Otac samo Bog, a Patrijarh, episkopi i sveštenici su nam braća. Zato se oni obraćaju vernicima sa „braćo i sestre“. Mi smo svi sinovi i kćeri Boga, odnosno naših roditelja ako je njihov brak blagosloven. Kriza je kod nas počela kad smo državu stavili iznad Crkve, a Crkva je dijaloška zajednica pred Bogom. O kakvom dijalogu govorim? Onom posle Liturgije, koja nas smirene i sabrane uvede u lični dijalog sa parohijanima u Parohijskom domu, jer samo u dijalogu mogu da razumem tebe, i ti mene i što duže razgovaramo, ti ćeš mi postaviti pitanje kojim me podsećaš na neki moj greh. Ako ne prihvatim smireno to pitanje, i ako ga burno prekinem — nema ništa od ispovesti, ni od pokajanja, nema ni od zajednice. Jer, i to je crkvenost. Crkva je zajednica vernika u koju spadaju vernici i sveštenici sa Vaskrslim Hristom. I crkvenost je osećanje te zajednice. Ne osećanje poslušnosti, nego duhovne zajednice, poistovećenja. I nije slučajno što je Platon pretvorio filozofiju u antropologiju — upoznavanje čoveka, tek sa svojim dijalozima. Sa njegovim dijalozima nastaje antropologija -—upoznavanje čoveka, a sa krštenim platonizmom nastaje Pravoslavlje. Grci su, ponavljam, shvatili da je hrišćanstvo prisutno među ljudima isključivo kao liturgizam koji se nastavlja posle Liturgije.

Ističete dugi niz godina da je za obnovu srpskog naroda neophodna obnova parohijske zajednice, ali sem sporadičnih slučajeva, do nje ne dolazi. Kako obnoviti hrišćansku zajednicu?


Žarko Vidović: Potreban nam je dijalog kao narodu, jer skoro 200 godina pravimo kolektivne grehe koje nigde ne ispovedamo: to su razni mitinzi, učestvovanje u vojsci, naše angažovanje u partijama koje razbijaju naciju i crkvenu zajednicu, naša trgovina, ekonomija, javni život, školovanje… to su kolektivni gresi. Ne mogu ja lično ići pred sveštenika a da paroh ne prisustvuje našem razgovoru koji je smiren posle Liturgije. U Crkvi posvećenoj Aleksandru Nevskom često imaju takve razgovore.

Da li sveštenici danas imaju problem sa uspostavljanjem dijaloga sa svojom pastvom, sa ljudima koji su neverujući, sa vremenom u kome živimo?


Žarko Vidović: To jeste problem. Kada se završi Liturgija oni misle da naš liturgijski život prestaje, a on treba da se nastavi u dijalogu. Naši sveštenici se izdvoje u svoju sobu, zatvore vrata, izoluju se i nemaju više veze sa vernicima. Kad dođe episkop i on se izoluje od vernika ili u zatvoreni krug kome mi ne možemo da prisustvujemo. Zašto oni sebe izdvajaju? To je odsustvo crkvenosti. Oni moraju da nastave sa nama dijalog kakav je vršen u Liturgiji. Samo ovaj put konkretno — to nije projekat Svetog pisma, ovo sada treba da bude Ikona naše crkvenosti, konkretno naše parohije. Ličnost nije isto što i individua. Ličnost se povremeno događa u čoveku — najpre kao osećanje smisla života, jer bez osećanja smisla nije ličnost, on je individua s kojom se igraju materijalni uslovi sveta. Ako on oseća smisao, onda će biti svoj gospodar i okrenuće se smislu o kojem nije moguće misliti. Osećanje smisla je moguće samo kao dar a on odlikuje ličnost. Dijalog otkriva ličnost u nama. Kad Hristos kaže: ja sam Istina — o čoveku kao ličnosti, a ne kao individui o kojoj govori filozofija, psihologija… Ja sam put ka toj Istini, kroz Hrista ka toj istini ka čoveku. Ja sam život — to znači da će ličnost kao sama suština čovekovog bića da se pojavi kroz Liturgiju, preko liturgijskog delovanja. Hristos je istina o tajni čovekove ličnosti.

Koji je danas najveći autoritet u srpskom narodu?

Žarko Vidović:
Najveći autoritet je Crkva, kad bismo mi bili crkveni. Nismo — zato što ne postoji živ, bratski dijalog između sveštenstva i vernika i sveštenstva i episkopa. Mi znamo episkope, ali nemamo nikakve kontakte sa njima. Mi smo željni ispovesti kao dijaloga, ali toga nema. I mi osećamo njihovo odsustvo. Kako ja da poštujem njegovo dostojanstvo drugačije nego da ga poštujem u njegovom prisustvu? Crkva može biti živa, a ne naredbodavna. Zašto da se parosi i laici boje episkopa? Episkopi su uglavnom uslikani u kontaktima sa političarima, sa vlašću gde vode dijalog, ali mene to ne interesuje. Episkop mene interesuje liturgijski. Neki od njih računaju da je vera poslušnost. Kome? Hristu jedino! Samo je ličnost sposobna za crkvenost, a ličnost je samo onda kada čovek oseća smisao života. A osećati — to nije deo moje odluke, moguće je samo kao dar. Mi mislimo isključivo u svom iskustvu. To je jedino što je dostupno mišljenju. Misao je ograničena na iskustvo o mojoj duši, na to osećanje. Ličnost je sveta tajna. Ličnost se javlja svesna sebe tek kad joj se otkrije smisao njenog života. A to je proročka slika budućnosti kojoj sam ja usmeren.

Kako mlad čovek da bude crkven, kada nema iskustvo, hrišćanski predukus ni u generaciji roditelja, pa možda i dalje?


Žarko Vidović: Crkvenost je dar, kao što je osećanje smisla dar, kao što je vera o kojoj apostol Pavle govori dar. Kada čovek počinje da razmišlja o smislu svog života, najvažnije je da li mu je stalo do smisla pre svega — to je velika nevolja, tada će mu Bog priteći u pomoć. Jer smisao je moguć samo kao darovano osećanje. Kad je preminuo naš sveti čovek, koga je omladina zvala Paja — toliko im je bio blizak, posmatrao sam ih kako satima stoje strpljivo u redu da bi mogli da pristupe odru i da posete Njegovu dušu u toj Crkvi. Koliko je mladog sveta koji nikada ne ide u Crkvu pratilo našeg Pavla, divnog čoveka, brata Pavla, vladiku srpskog. On je autentični vladika srpski — brat vladika srpski. On je znao da smo on i mi sinovi Božiji.

Zalažete se za obnovu institucije Crkvenog Saveta koji je svojevremeno vaspostavio Patrijarh German. Zašto je to važno?

Žarko Vidović:  Jedan episkop je taj Savet raspustio a pokazalo se da nam je veoma potreban. U Savet je Patrijarh imenovao 20 ljudi (profesora, novinara, sportista, pravnika…) koji su sastanke držali sa Liturgijom kao uvodom i nastavljali da raspravljaju o tome u kakvim slabostima mi živimo. Savet je savetodavnog karaktera. Danas je mnogo povoda na koje Crkva treba da da svoje mišljenje — gej parada, nasilje huligana… Nije potrebno da sveštenik u odeždi nastupa pred javnošću — njegova je Crkva. Zar nema dovoljno svetovnjaka, laika koji mogu to da rade ispred Saveta?

Kako komentarišete gej paradu i događaje koji su sledili posle?

Žarko Vidović:
Ti ljudi su jadni. Neću nasilje, smatram da je to jedna vrsta objave rata ili genocida srpskom narodu. Radi se o genocidu na koji ja mogu da odgovorim jedino odbranom porodice kao osnovne Crkve i odbranom parohije — da im se ne dopušta da ulaze u parohiju, pogotovo ne u Crkvu. Bog ne deluje bez pokajanja vernika, a oni su bez pokajanja. Bog ne pomaže dakle čoveku u kome nema želje za samospoznajom. Nema pokajanja kod ljudi koji hoće da izvrgnu ruglu ono što je Bog stvorio kao moć čovekovu da rađa decu. Ono što nas legitimiše pred Crkvom je naš odnos prema deci. Danas je globalna Evropa protiv nacije, a srpsku naciju je stvorila Crkva. Nacija je nastala kao autokefalna Crkva. Iz Liturgije nastaje Crkva a ne obrnuto.

Što se tiče talasa nasilja posle te parade, lako je zloupotrebljavati ljude koji su željni zajednice po svaku cenu, pa makar ta zajednica bila agresivna. Jedina prava bogonadahnuta zajednica osećanja, a ne interesa, je Crkva. Da smo podjednako crkveni — od Patrijarha do poslednjeg vernika.

Zašto se Srbi malo i površno ispovedaju?

Žarko Vidović: Zato što nema liturgijskog dijaloga, u kome bi posle Liturgije mi vodili parohijski dijalog o tome kako smo sarađivali sa tito-komunizmom protiv srpske nacije, zašto tražimo dobre namere kod ljudi koji su apsolutno antiteisti i anticrkveni a kojima dozvoljavamo da pišu knjige o našim svetim ljudima i sl. Nema ljubavi izvan crkvene zajednice. Ljubav je zajednica, osećanje spremnosti na žrtvu, spremnosti na odricanje. Crkvenost je jedini oblik ljubavi.

Pisali ste i govorili o Kosovu. Ima li srpski Jerusalim budućnost?

Žarko Vidović: Mi smo kažnjeni, jer smo mirno dopustili da nas Tito uspava i korumpira od 1944.god. uz pomoć saveznika. Mirno smo dopustili da odvoji Kosovo američkim novcem. Tito je kupio od nas Kosovo i poklonio ga Albancima narkodilerima. Kosovo je prodato, a to je kolektivni greh zajednice koji mora da se ispovedi i da ih postanemo svesni u liturgijskom dijalogu. Tito je sprovodio Čerčilov plan da obnovi podunavski prostor Austrougarske monarhije i da Srbiju svede na Beogradski pašaluk. To je izjavio Papa Jovan Pavle Drugi. Mi smo to mirno gledali. Za nas je važnija bila država od Crkve i desio nam se poraz. Crkva će ispraviti poraz Srba. Ja mislim da je put obnove Pravoslavlja jedini spas i za nas i za Kosovske Srbe, pa čak i za Šiptare na Kosovu koji su u šakama narkodilera i razbojnika. Kriminalno je šta danas radi svet pod idejom globalizma.

Kako se pripremate za Liturgiju?

Žarko Vidović: Za svaku Liturgiju moramo da se spremimo. Ja to radim 40 godina. Čitam Jevanđelje koje je aktuelno ne za dnevne događaje, nego za dubinu čovekove duše, dubinu tajne čovekove ličnosti. Ličnost je tajna. I pišem beleške, podsetike, zapažanja spremajući se za liturgijski dijalog. Prvosvešteničku molitvu sam pročitao 40 puta, ali uvek otkrijem ono što mi ranije nije padalo na pamet.
2010. 

 

Izvor: patriot.rs

 

NAPOMENA: Intervju objavljen u Pravoslavlju, 2010. godine pod naslovom PAROHIJSKI ŽIVO — IKONA NAŠE CRKVENOSTI
 

Twitter
Anketa

Čega se u ovom trenutku najviše plašite?

Rezultati ankete
Blog