Intervju

Voja Brajović: Crna Gora je jedan od centara moje radosti

Mala Crna Gora može da bude generator dobronamjernosti ili političke tolerancije. Mladi bi trebalo da se okrenu da materijalno i duhovno uzdižu Crnu Goru, jer oni su neko, kao što su i bili uvijek.

Vojislav Voja Brajović jedan je od najistaknutijih srpskih i jugoslovenskih glumaca sa više od stotinu ostvarenih uloga u pozorištu, na filmu i TV serijama.

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Valjevu gdje su se njegovi preci doselili iz bjelopavlićkog sela Košić. Završio je pozorišnu akademiju na FDU u Beogradu, u klasi profesora Predraga Bajčetića. Stalnije i počasni član Crnogorskog narodnog pozorišta, gdje je za ulogu Igumana Stefana u „Gorskom vijencu" dobio Sterijinu nagradu, Ardalion na festivalu u Užicu i godišnju nagradu CNP, a za naslovnu ulogu u predstavi „Lažni car Šćepan Mali“ u koprodukciji Grada teatra dobio je Sterijinu nagradu zaglavnu ulogu. Brajović je bio stalni član JDP od 1969. godine, gdje je ostvario oko pedeset nezaboravnih uloga za četiri decenije rada C,Odbrana Sokratova i smrt", , Agamemnon", „Kad su cvetale tikve", „Horacije", „Pigmalion“ i dr). Iznimnu popularnost donijela mu je uloga Tihog u kultnoj TV seriji „Otpisani" (1974) i „Povratak otpisanih" (1976). Nakon toga ostvario je poznate uloge u filmovima i TV serijama „Povratak otpisanih", „Vojnikova ljubav", „Nacionalna klasa", „Halo taxi", „Tito i ja" i dr. Od maja 2007. do jula 2008. obavljao je dužnost ministra kulture Srbije, ispred Demokratske stranke, a trenutno je predsjednik Udruženja dramskih umetnika Srbije.

Brajović se prvi put okušao i kao reditelj predstave „Voz" po tekstu Kormaka Makartija koja je već doživjela 170 izvođenja u Beogradu, regionu i gostovanjima po svijetu. Riječ je o drami sa dva lika Crni (Sergej Trifunović), bivši osuđenik i hrišćanin i Beli (Vojo Brajović), sucidni profesor i ateista. Oni raspravljaju o pitanjima patnje, sreće i vjere, a o tome zašto je za čovjeka jedini lijek kultura koja podstiče čovjekoljublje i čini svijet boljim Brajović za Pobjedu kaže:

-S obzirom na to da je to moja prva režija, veoma sam iznenađen daje nešto što sam prvi put uradio doživelo tako veliki uspeh. Sa božanske tačke gledišta, kaže Kormak, kultura i znanje čine čoveka nesrećnim što je čovek kulturniji, što više zna, pre će biti nesrećan. Ali, nije slučajno da mi živimo sa svešću, a svi ostali sa instinktima. Jer, sve što ima neki instinkt ima neku harmoniju, samo mi koji imamo svest narušavamo tu harmoniju. Zato, mislim da kultura doprinosi da se sačuva ili stvori harmonija u našim životima.

Igrali ste mnogobrojne velike i male uloge u pozorištu, na filmu i TV serijama. Stoje tokom blistave karijere bio Vaš autopoetički stav, odnosno što vas je pokretalo da budete posvećenik glume?

BRAJOVIĆ: Nijedan pesnik,verujem, od Šekspira, Eshila ili Njegoša nije napisao to što je napisao, pa rekao a ovo će tek za 500-600godina da bude umetnost. On piše tog trenutka, stvara tog trenutka svojim, božijim darom. Njegov talenat je bio da to napiše i prenese drugima. A gluma je tako, po mom mišljenju, takođe vrhunska umetnost. E, sad to ne znači, da je svaki glumac umetnik. On govori tuđe tekstove, ali njegov dar je da svojim doživljajem prenese tu emociju, tu poruku publici, ili drugome koja će kod njega biti upečatljiva i trajnija nego kod samoga glumca.

Kako ste to vi postizali? Stoje vaš ideal kad je u pitanju glumačka umjetnost?

BRAJOVIĆ: Znate šta, gluma je spoj kome su težili i pesnici i slikari i umetnici. Lično, najviše bih voleo, a nisam siguran da sain to postigao (ili da ću postići) da u mojoj glumi postignem jednu vrstu apstrakcije. Vi kad gledate neku sliku, da li Kandinskog, ili Maljeviča, to je potpuno apstraktno, vas tu nešto pobuđuje, ne vidite figurativnost, ali vidite nešto što vas uznemiri. Ja bih voleo da, upravo glumom, odnosno onim što sam na sceni tog trenutka, tako delujem na onog koji gleda, da on mora da oseti nešto što već nije ni sama reč ni moja pojava na sceni, ali da mu prenesem nešto što će emotivno da ga uznemiri. POBJEDA: Kako ste se postavljali tokom karijere kad su u pitanju uloge na filmu TV ili pozorištu i kako ste u tim okolnostima pravili u sebi tu transformaciju? BRAJOVIĆ: Ne mogu mnogo da odvajam film od pozorišta. Ali, pozorište je jedna nesrećnaumetnost koja postoji samo togtrenutka. Predstava više ne postoji kada se završi. A film može čak da se zaustavi, da se vrati unazad i ostaje trajno. Pozorišna umetnost je tragična naša sudbina, ona nestaje i mi kada se vratimo na scenu ponovo imamo isti zadatak. I to je pitanje da glumac koji je darovit mora da povede računa o svojoj odgovornosti, da bude odgovoran. A to je velika muka da sutra uveče ponovo to odigra. Treba da bude spreman psihofizički da i za mesec dana ponovo to odigra.

Vaši Brajovići su iz Bjelopavlića. Što je u središtu Vaših emocija danas kad je u pitanju Crna Gora?

BRAJOVIĆ: Svaki moj dolazak u Crnu Goru je jedan od najsrećnijih trenutaka, kao kad se srećete sa svojom decom ili unukom. To je nešto što od malena osećam. Jer, kad smo god dolazili dočekivao nas je stric Slobo sa konjima, pravio gumerabu i onda se vozimo tih petnaestak kilometara do Košića sa takvom pesmom, sa takvim uzbuđenjem, da sam mislio da će srce da mi iskoči od radosti. Onda dolazimo u kuću koja je prepuna dece moga đeda i babe Zorke. Ta radost koju mi proizvedemo kod njih bila još veća od one koju smo mi imali kada dolazimo. To mi je ostalo i dan-danas. Moj brat živi u Danilovgradu i kad dođemo tamo, to je veliko skupljanje rodbine. Naravno, sve nas je manje i manje. Groblje u Košiću prepuno je mojih. Pokušavam da, kada dođem na to groblje evociram svu radost, a ne žalost. A reka Zeta, pa to je jedan biser. Znate, kada legnem da spavam (moj otac uvek govorio „misli o dobru a ne o zlu", to ga je održavalo u ratovima i zatvorima) onda mislim samo kako sa stricem Ćolom lađom idem u ribolov na Zetu. Ui, kako na gazu ulazim u vodu onako hladnu, pa neću da primetim daje hladna nego zagnjurim i preplivam celu Zetu da bih što pre došao na drugu stranu. Tako daje Crna Gora u svakom slučaju jedan od centara moje radosti.

Taj ste osjećaj ugradili, svakako i kroz glumačku karijeru i nikad se nijeste udaljili od tih uticaja. Što biste rekli danas o tome?

BRAJOVIĆ: Moji profesionalni rezultati su vezani za Crnu Goru. Ja sam i crnogorski državljanin, jako se time ponosim. To je po rođenju moga oca, ne mogu da kažem moj uspeh, ali to je nešto čime se ponosim. Kao što se ponosim što sam srpski državljanin. I uvek ću biti u mojoj malenkosti spreman da branim ijedno i drugo. Mislim da će doći vreme da razum prevlada, to je negde možda na vidiku. Sada je Nova godina i hteo bih da poručim da gledate, da mislite samo o dobru. To se sad zove tolerancija, a u stvari to je dobronamernost. A, eto, ta mala Crna Gora može da ima uticaj, da bude generator te dobronamernosti ili političke tolerancije. Mladi bi trebalo da se okrenu da materijalno i duhovno uzdižu Crnu Goru, jer oni su neko, kao što su i bili uvek. I sa mladim vladikom su bili mladi. I u partizanima su bili mladi ljudi. Oni su ti koji bi trebalo da preuzmu tu vrstu odgovornosti.

Izjavili ste jednom da „Otpisani" nijesu bili opterećeni nikakvom ideologijom. Ova kultna serija i film imali su duh koji je objedinjavao gledalište Širom bivše SFRJ. Prošlo je 45 godina od prvog emitovanja. Što danas mislite o tim uticaj ima?

BRAJOVIĆ: ,,Otpisani" su bili toliko voljeni u Sloveniji, u Makedoniji, Hrvatskoj, Crnoj Gori... Možete misliti, ja sam imao 22 godine kad smo počeli dasnimamo. To je ta generacija, Berček, Miki Manojlović, Gaga Nikolić, kog smo smatrali matorim, jer je imao 29 godina. Serija je bila toliko voljena, jer nije zadirala ni u kakve mržnje, ni u kakve revanšizme. Ko je pažljivo gledao, prve epizode su bile okrenute protiv domaće policije, obračun sa Kosmajcem i policajcima koji su progonili komuniste, Jevreje i mladež Beograda. „Otpisani" su bili sa jednim pozitivnim predznakom, vestern u kome dobro pobeđuje zlo i u kome su konačno mladi ljudi dobijali svoje junake. Ta ljubav prema „Otpisanima" danas iznova pobuđuje jugonostalgiju. Pitam se, zašto suverene države bivše Jugoslavije ne bi imale još bolje odnose nego što je bilo tada. Nikad nisam mogao da razumem zašto je toliko bolo oči ljudima bratstvo i jedinstvo. Pašta imalepše, ja ne razumem. Zar nije lepo da braća budu i žive u bratstvu? Zar nije lepo da jedinstveno poštujemo svaku različitost, zar to nije jedinstvo?

Ovo vrijeme nema svoju viziju

Bili ste ministar kulture u Vladi Srbije. Što se u međuvremenu promijenilo u kulturnom i uopšte društvenom životu, da li je društvena atmosfera bolja, ili ne?

BRAJOVIĆ: Mislim da nije bolja, što ne znači da je bila dobra. Nije bolja, danas, a ni onda nije bila dobra. Nije dobra, jer ponekad mislim da čak nismo završili ni Drugi svetski rat, a onda se nameće da nismo završili ni ovaj nesrećni balkanski rat iz devedesetih godina. Nekako smo uvek u situaciji da se branimo, voleći sami sebe. a ne voleći druge. Zato traje jedna situacija napeta u tom smislu, a opet, u drugom nekom razmišljanju danas nema građanskih sukoba, nema tih vrsta tenzija da može unutar Srbije i u regionu da dođe do težih konflikata. Ali, najveći problem u Srbiji je u tome što nema perspektive. I onda se održava taj status kvo, ćutanja, jer može da bude gore. To je naša stara boljka. To nije kukavičluk, to je prosto, zebnja i strah za samoodržanjem. U tom smislu situacija nije bolja, ne mogu da budem zadovoljan jer sadašnja politika nema viziju. Ovo vreme nema svoju viziju. Uvek bih poručio tu tešku ocenu -„nemojte da pravite ljude ludima". Znate, u Srbiji je to postala neka vrsta sistema.

 

Izvor: pobjeda.me
Twitter
Anketa

Čega se u ovom trenutku najviše plašite?

Rezultati ankete
Blog