Читам данас да је Ватикан филм „Анђели и демони" окарактерисао, ништа мање, него као напад на Бога, а не као још једна маштарија Дена Брауна. Смијешно зар не?

Исто тако је смијешно што се сваки напад на наше политичке лидере, у Републици Српској, опажа као напад на овај ентитет. Е, немој се Срђане шалити с тим, није то исто.

Питам се докле ћемо се крити иза паравана множине?
Када живите у друштву у којем доминирају национализми, подебљани с религиозношћу и колективистичким вриједностима, онда ви као појединац не постојите.

Уствари, ви сте само потрошни материјал, гласачка машина или топовско месо, за остваривање интереса колектива којем припадате и њихових вођа. Утаквом друштву успјех појединца, се најчешће представља као успјех групе, а с неуспјесима се морате сами изборити.

Индивидуално вредновање успјеха тешко би пало многима, јер би морали престати славити туђе успјехе као своје. Нестали би докази наше супериорности, оличени удругима: нашим спортистима, умјетницима, научницима и свим осталим који су успјели у нечему. Није се лако навићи да Дивац, Јанкновићка, Ђоковић и др. нису доказ наше способности.

Тако је наша просјечност фино функционисала с њиховим успјесима. Тешко је не поносити се нашим нобеловцем Андрићем (ставрно чи је он?), док најчешће читамо „жуту" штампу, а књиге купујемо само као поклон другима, јер немамо новца за нешто скупље.

Ни тада, као ни сада, иза успјеха тих људи није стајала држава, већ само рад и труд појединца.

Присвајање туђих успјеха је један од разлога што сваку побједу Србије, у Републици Српској, бурно прослављамо. У недостатку домаћих шампиона и побједника, окрећемо се Србији и славимо њене тј. „наше" успјехе. Има ли бољег доказа колико смо бољи, паметнији и љепши од других?
Можете замислити какав би то био цивилизацијски скок када би наше друштво почело успјехе, а зашто не и неуспјехе, опажати и вреновати као резултат појединца или одређеног тима.

Можда би тада почели да цијенимо праве вриједности?