Почесто помислим да би ови моји текстови далеко боље „пролазили“ када уз њих не би стајала и одредница моје страначке  припадности.

Јер их неки одмах оцијене као пропаганду и навођење живља на страначки жрвањ.

Јер, може бити и мене одмах процијене као још једног од оних који би „да се само дохвате јасала, па и узјашу ако буде шансе, а принцип је исти, све су остало нијансе“...

Дакле, питање које се само по себи намеће гласи: зашто се бавим политиком ?

Па истом  се бавим само зато што се она бави са мном, гдје год да кренем, гдје год се појавим, у шта год упрем, шта год да кажем...

Политика  се са мном бави и гдје год конкуришем за посао: између члана библиотеке, члана заједнице етажних власника и Њиховог члана, избор је већ унапријед познат.

Политика  се са мном бави и у властитој  кући: зашто се блесавим, умјесто  да им се лијепо, као и сав остали, паметан свијет, прикључим када  их већ не могу побиједити, и као  такав уђем у ред „способних људи-чланова“...

А тим људим-члановима у њиховим кућама вјероватно служим и као показни  примјер „неспособности“ и неразумијевања у политику као вјештину живљења.

Јер смо  се коначно и отворено подијелили на чланство и пучанство, и да чланству пуче прслук за мене који сам изабрао  да будем покојник умјесто пуковника.

Јер смо  успоставили друштво, боље рећи друштванце, у којем чланови не раде за систем, већ систем за чланове.

Систем  у којем само чланска омогућава  и кредитну картицу.

Е, управо због тога, и полазећи од претпоставке да се клин само клином избија, дохватим се и ја политике, кад већ она неће да пусти мене.

Знам  ја да тај коштац захтијева и програме, и рјешења, и платформе и Бога ти питај шта све још што од мене захтијевају навијачи са стране, који више саплићу мене, него  ли заједничког нам противника.

А признајем  да мој борбени циљ у себи ипак садржи и малчице традиционалног српског ината...

Признајем да бих изнад свега волио да видим и лидере и њихово надобудно чланство како не знају шта ће и куда ће са собом послије пораза.

Да мало скидају капу у пролазу, све нудећи се, препоручујући се, одричући се свог чланства у које „нису хтјели,али су, ето, морали“...

А то знају  и они, и зато на изборима ваља очекивати  општу мобилизацију свих расположивих нећака,стричевића,снаха,свастика и остале силе распоређене у институције њиховог им система.

Тако (пре)груписани ће навалити да народу свим средствима огаде излазак на изборе,не би ли (опет) изашли само они, и тако себи продужили још један вакат-мандат.

А већ су обезбједили и стратешку резерву: буџетску јединицу од осам милиона намијењених за помоћ медијима спремним да „меде“ у њихову корист.

Поштовани публикум упозоравам да се овај спе`такл неће одвијати према унапријед подијељеним им програмима, већ ће се прибјећи и неким „ситовацијама“ из времена Моме Крајишника...

Наиме, на оним „првим слободним изборима“, дођу неки да се Моми пожале како „они тамо“ дијеле брашно, а Момо им одговори: брашно узми, а гласај за нас...

Зато  ће и мој најтежи задатак бити управо тај: како да народ убиједим да слободно  узме брашно и све остало што му у стомак враћају, а да послије гласа онако како му глава налаже?

Само  да опет не испадне општа смијурија.

Да се чланови  опет не смију мени, ја народу, а народ самом себи, као луд на брашно...