Идуће седмице у Српској бирамо нову Владу. Изабрали бисмо је и раније, да спрега неке минорне странке из ФБиХ и Централне изборне комисије - „нек` комшији цркне крава“, није пролонгирала конституисање Вијећа народа у РС.

Али добро, буџет са економском политиком, и са свим припадајућим законима ће ступити на снагу и почети се примјењивати од 1.јануара 2011. године. Велики успјех, с обзиром да у Федерацији Владе и буџета ни на видику... Велики успјех, с обзиром да математичке коалиције (програмску нећу ни спомињати) на нивоу државне заједнице ни у сновима...

Идеја о грађанској БиХ је пропала, а њени политички извршиоци сами су је издали зарад личних амбиција, углављивања у фотеље и рјешавања незбринутих страначких кадрова. Етнички и вјерски хетерогена друштва могу да буду економски успјешна само ако у свом уставо-територијалном уређењу уваже подјеле које постоје у друштву, и које су реалност. Расподјела средстава друштвеног богатства према етничким критеријумима (а не економским) у етнички хетерогеним друштвеним заједницама ствара економску неједнакост и дубље етничке подјеле, него што си чак и лабава федерална заједница претежно моноетничких ентитета може приуштити.

Зашто Хрвати у БиХ немају љевицу?!

Њихова (сталним подметањима и прегласавањима од стране бошњачких политичких партија) крајње девастирана политичка заједница, није у стању развити истински политички плурализам, који ће кроз надметање идеологија створити претпоставке за оптималан економско-социјални развој друштва. Без рјешавања базичних националних питања, нема ни развоја демократије.

Хрвати у БиХ сада воде одсудну битку за своја политичка права, и ма колико год се сада чини да је та битка непотребна, то је битка за опстанак. Схватили су то и њихови политичари, који су стали у заједнички фронт, упркос бројним међусобним разликама и свађама, а прије њих то је схватила и њихова интелигенција.

Угроженост индивидуе подстиче нагон за опстанком и узрокује често надљудску снагу, а угроженост политичке заједнице ствара способне политичке елите. У недостатку визије и лидерства политичара, млади, образовани и луцидни босанскохерцеговачки Хрвати створили су мрежу интернет портала које прати 40% хрватског становништва (док само 5% Срба и Бошњака прати српске и бошњачке портале, јер Срби и Бошњаци имају своје електронске медије) и промовисали идеолошку подлогу за борбу за њихову равноправност коју су почеле слиједити и политичке елите.

Сарајево, згрожено што „коцкоглаве босанске католике задојене гангашким поскочицама“ не може уклопити у своје излизане стереотипе о фашистоидном и политички запуштеном становништву, прави потпуно незграпне и бесмислене потезе. Сарајево, у жељи да идеологијом грађанства и мултиетничности подјарми Србе и Хрвате, губи идеолошку битку и остаје усамљено и политички изоловано у БиХ и региону.

Златкоцид

Након изборâ, нисам очекивао овакве самоубилачке потезе од Златка Лагумџије, по мени ипак, једног од највјештијих и најлукавијих политичара у БиХ. Логика заобилажења ХДЗ БиХ и ХДЗ 1990 (који су освојили око 90% гласова хрватског бирачког тијела) којом се очекује подобних шест Хрвата у клубу Хрвата у Дому народа Парламента ФБиХ, с којима би се у другом кругу гласања могла изабрати Влада, ипак превиђа да „криминализовани“ Човић контролише двије жупаније и да може блокирати конституисање истог тог Дома народа. Тако да зец остаје у шуми, а политички партнери из минорних хрватских странака, ХСП и НСРзБ, насамарене будале; које ће код Хрвата добити епитет издајника и на сљедећим изборима остати испод цензуса.

У ситуацији кад је у међународним круговима све мање утицајних људи који вјерују да је Златко Лагумџија спас за БиХ, посљедње што смијеш себи дозволити је да испаднеш кривац за агонију конституисања власти у БиХ. Властохлепство политичара грађанско-љевичарске провенијенције (који би ипак морао имати појачани сензибилитет за мање конститутивне народе и етнонационалне мотиве мањих група) и патолошка мржња према Човићу, иде толико далеко да се прави савез са тајкунско-црнокошуљашким представницима Хрвата, и долази у сукоб са самим собом, и сопственом идеолошком чистоћом, која је увијек била најважнији аргумент (а често и једини) у камчењу подршке извана, а које је све мање.

Битка коју воде политички Хрвати са политичким Бошњацима у ФБиХ, отупила је оштрицу сарајевске сабље надвијене над Републиком Српском, и дијелом због тога што сваки конфликт кошта, оставила нам простора да се позабавимо нашим економско-социјалним проблемима, и да, излазећи из кризе, што прије створимо претпоставке за континуиран и дугорочан развој, кроз одрживо и несметано финансирање јавних потреба, које не представља проблем развоју привреде и друштва у цјелини.

Одговорно понашање у заједници нам, ипак, оставља обавезу да наше политичке савезнике не оставимо на цједилу...