„И ја мислим да то нема смисла али, ето, морао сам то урадити јер је шеф то тражио“. „И мени се то чини помало нелогично али сам у овој кљизи прочитала да то јесте тако“. „Можда ти и јеси у праву али професор тврди да се то баш тако десило.“

Колико пута смо се нашли у ситуацији да урадимо нешто што је било у супротности са нашим основним вриједностима и увјерењима или прихватимо као истину нешто што се у потпуности коси са оним што мислимо да смо?

Ја сам се запитала шта је то што неке људе тјера да ураде ствари које „не личе на њих“? Знате оно: „ко би рекао да је он такав“. И тражила сам одговор на то питање док га нисам нашла.Па, да га подијелим са вама.

Замислите оглас у новинама у којем се траже волонтери за истраживање памћења које проводи истраживачки центар на познатом универзитету. И ви се пријавите да учествујете у ономе што, како ће се испоставити, траје један сат. Долазите у центар и тамо вас дочекају две особе: једна је истраживач а друга добровољац као и ви. Кажу вам да се испитујуе утицај кажњавања на способност памћења. Један учесник има задатак да научи одређене ријечи са листе све док напамет не научи све ријечи. Њега називају ученик. Ви имате задатак да испитујете ученика и за сваки нетачан одговор укључите електро шокове. За сваку наредну грешку волтажа се повећава за 15 волти. Речено вам је да ће шокови изазвати бол код ученика, али да нишпта не бринете јер они неће оштетити тијело. Ви наравно не знате да у кабловима у ствари нема струје већ сте увјерени да су то стварни електро шокови.

Први дио пролази лако, без проблема, а и ученик електро шокове подноси прилично добро. Међутим, када се волтажа повећа на 75 и више волти, ученик се почиње врпољити на столици. На 120 волти ваш ученик почиње викати и ви путем интерфона јављате истраживачу да ученик има болове. Након 150 волти ученик почиње викати: „Престани. Боли ме. не могу издржати. Хоћу напоље! Молим те, пусти ме напоље!“

И умјесто да вам истраживач каже да престанете, он вам само настаља диктирати питања. Након 165 волти ученик већ вришти, али истраживач од вас и даље тражи да наставите постављати питања. И тако све до више од 400 волти.

Зашто? Какве то све везе има памћењем и кажњавањем?

Колико далеко смо спремни да идемо

Никакве. Истраживање је било проведено како би се установило колико су људи спремни нанијети бол другима ако то од њих захтијева њихов посао. То је познати експеримент који је провео професор Стенли Милграм на универзитету Јејл 1961. године, а који је, с правом, назван „најокрутнијим експериментом у историји психологије”. Циљ експеримента је био да се утврди спремност учесника да послушају налог ауторитета који су им давали задатке чије извршење се противило њиховој савјести.

Иако су сами истраживачи очекивали да ће проценат оних који пристану на повећавање волтаже бити негдје 1.2 одсто, резултати овог истраживања су показали да је 65 одсто учесника пристало да напон појачава. И то, све до 450 волти.

Али, контам, то је било у Америци и прије 50 година. Сада је вјероватно ситуација боља – у корист оних који не би пристали на наношење боли другима.

Међутим, слични експерименти су понављани с времена на вријеме и увијек су показивали приближно исте резултате. Међу учесницима је било и жена и мушкараца из свих друштвених група. Што би се рекло: просјечни људи.

Највише 30 одсто учесника би одбило да повећа напон. Остали су слиједили инструкције као што су: молим вас да наставите, експеримент захтијева да наставите, неопходно је да наставите и немате другог избора – морате наставити.

Екстремна зона

Посљедњи експеримент, као варијација на Милграмов, урађен је у форми ријалити емисије на француској телевизији са прикладним називом „Екстремна зона“.

У овој емисији, чак 80 одсто учесника је прихватило да иде до екстремне зоне и максимално појача напон. Прилично невјероватно.

Као и у оригиналном експерименту који је проведен 50 година раније у сасвим другој култури, учесници у француској емисији су настављали појачавати напон. Неки од њих, видно погођени оним што раде другима, су плакали, молили за опроштај од жртве па чак и након што им је објашњено да је „жртва“ глумац и да није било струје у кабловима. О томе можете погледати и документарну емисију.

Јасно је да добри људи могу чинити лоше ствари и да би требало сви да размислимо о томе колико ауторитети имају утицаја на наше поступке? Да ли смо у стању урадити ствари које се у потпуности косе са нашим увјерењима и ставовима?

Ко су наши ауторитети и на колико волти смо ми „баждарени“?