Ако привреду Републике Српске не спасу економске стратегије владајућег Савеза независних социјалдемократа и Конфедерације синдиката Републике Српске-ја стварно не знам шта ће.

(Горку) шалу на страну, просто је невјероватно колико је безидејна, учмала и идеолошко-догматски зачаурена јавна сцена у Републици Српској. За рјешење катастрофалне економске ситуације у Српској нуде се давно потрошени, излизани и погубни пројекти, који су и уништили нашу привреду и стандард грађана. Пожар би да гасе бензином. А све то омотано бљештавим целофаном фразерства, испразних флоскула без икаквог значења и демагогије.

Пођимо редом. На прошлонедјељном Сабору Савеза независних социјалдемократа који је одржан у Зворнику, између осталог, усвојена је и "Декларација о економији" (симптоматичан је сам назив овог документа: ти људи и даље мисле да се економија води путем декларација. Такође, симпатично ми је како и нехотице показују своју комунистичку природу-дај да усвојимо те декларације, има више тема, јел` да, ево иде декларација о овоме, декларација о ономе, и све ће то да буде ријешено).

Ајде сад да видимо шта су кључни економски пројекти владајуће странке које је она представила у својој "Декларацији о економији":

* Реиндустријализација и модернизација привреде

Наравно, шта друго очекивати од љевичарске партије чијих је 90% чланова старијих од 30 година било у Савез комуниста Југославије, него да се изнова и изнова враћају "рјешењима" и терминологији која је карактерисала Кардеља и екипу.

Шта је проблем овог циља, сем тога што је само овако наведен у односној декларацији, без да је имало даље конкретизован и разрађен?

Прије свега, шта значи "реиндустријализација"? То би му, претпостављам, дошло као да ће се поново вршити индустријализација Српске. То много фино звучи и годи многим комунистичким ушима. Али, постављају се сљедећа питања:

- ко ће вршити ту индустријализацију?

- чиме?

- да ли ће нова индустријска постројења производити конкурентне производе?

Како се даље чита Декларација долази се веома брзо до одговора на прво питање-индустријализацију ће, гле чуда, проводити држава. Дакле, држава ће да одлучи у шта треба улагати, без да се препусти тржишту да оно оцјени гдје је то заиста могуће нешто правити. Према томе, поново ће постојати један централни план, који ће проводити централне државне институције и, уважене даме и господо, вратићемо се лијепо у 1950. годину из које, евидентно, никад нисмо ни изашли.

И то све није проблем. Проблем је у томе што се ради о концепту који је доказано неефикасан. Држава никад не може да доноси добре привредне одлуке. Само појединац може да доноси добре привредне одлуке. И то из основног разлога јер он сам плаћа из свог џепа сваку своју лошу одлуку. А држава то не чини-кад држава погријеши то плаћамо ви и ја, не држава.

Држава не зна шта је то профитабилно, јер своје постпуке не мјери ефектима на тржишту. Она привредно послује на основу декрета, а не на основу тржишне логике. Њен привредни "успјех" траје само онолико колико она користи монопол своје принуде. Кад то престане-пропадају њени привредни пројекти.

С обзиром да је природни принцип да се свако највише бори за своје, појединци су успјешнији од државе у привреди највише због тога што они брину о својој имовини и гледају непрестано како да је сачувају и прошире. Појединац увијек иновира и смањује трошкове, јер жели да остане конкурентан на тржишту, односно жели да не пропадне и да заради. Он мора стално и увијек да усавршава свој производ/услугу, односно, истовремено, да смањује цијене тог производа/услуге. Заправо-он константно мора да се побољшава, чиме се побољшава и укупан привредни систем, односно-усавршава се друштво, цивилизација. Кад је држава та која одлучује о привреди, она нема потребе да се стално усавршава, да буде ефикасна, продуктивна и иновативна. Не, она просто може да дозволи себи да ради како мисли да треба, односно да одреди оне цијене које сама жели, без да тржиште буде то које ће то да учини. Ту нема иновативности, нема побољшања, нема (толико) нове вриједности. И зато људи у државама етатистичке привреде увијек стагнирају, односно немају толико слободе да се развију у духовном и материјалном смислу.

Уколико држава врши индустријализацију то значи да она збиља може да изгради неке нове фабрике, у којима ће бити запослени радници. Те фабрике ће нешто и да производе. Али, на крају баладе, те фабрике ће поново да пропадну, као што су пропале и оне фабрике прије њих.

Те фабрике ће збиља да пропадну. То је просто неминовно. Пропашће зато што су од самог свог почетка неконкурентне, а временом ће постајати још неконкурентније. Ради се о томе да ви не можете декретом да направите индустрију. Само тржиште даје коначан и свети суд који производ је збиља потребан и која индустрија прави тај производ. То значи да крајњи потрошачи одређују шта ће да купе. Не може држава то да им наметне. А ако може: добро вече Гестапо.

Кад држава води економију то значи да није битно шта крајњи потрошач мисли о свему томе, јер она има монопол да наметне потрошачу шта ће овај да купи. То је тоталитаризам паир еxцелланце. Ту нема слободе. Напослијетку, ту нема ни развоја, просперитета и среће.

Држава се бави привредом тако што троши новац који грађани зараде. Не мислите ваљда да држава може сама нешто да заради?! Она користи туђи новац да другима објасни како она боље зна да потроши оно што су они зарадили. Она користи тај новац како би плаћала бирократију и све оне који не живе од своје иновативности, талента, знања и рада, него од политичке подобности. Тако се прави тзв. "управни систем" који служи државној касти да спроведе контролу над друштвом и појединцима у њему, односно да загосподари плодовима рада других. Очигледно, ради се о модерном робовласништву.

Једна од највећих заблуда и најпонављанијих флоскула јесте да држава треба да има своја овлашћења у привреди, да то није спорно, већ да је спорно што су они који данас воде државу неспособни да то чине. Овакво мишљење имају многи. И сви они или су наивни или нису довољно промућурни. Не постоји нека алтернативна елита, не постоје људи у друштву који могу добро да воде државу која има улогу у економији, односно у етатистичком систему. Ни најбољи људи ту не би успјели да учине било шта. Ради се о томе да је такав концепт дубински погрешан, односно да просто није могуће да држава, ма да је воде и најбољи, дугорочно има добре резултате на слободном тржишту. Зато што планом не може да се схвати шта људи заиста желе да купе. Планом ви људе приморавате да нешто ураде или не ураде. Дугорочно, ма и у затвореним економијама и неслободним друштвима, такав концепт доводи до уништења.

Даље, сутра кад Република Српска изгради неке фабрике, да ли неко мисли да већ неће постојати фабрике негдје у свијету које праве боље и јефтиније производе од наших фабрика? Наравно да ће постојати. Тад ћемо, а да бисмо "сачували нашу индустрију" морати да субвенционишемо наше неконкурентне фабрике, с једне, односно да дестимулишемо увоз бољих производа страних фабрика, с друге стране. То практично значи да ћемо приморавати своје грађане да троше више за лошије производе. Изговор ће бити да тако чувамо своју производњу и економију. Али, то је глуп изговор.

Десиће се то да ћемо трошити више новца грађана да купујемо лошији производ/услугу. То ће за посљедицу имати да ће грађани, односно само друштво, располагати с мање новца, а да ћемо користити неконкурентнији производ који купујемо. Даље, мањак новца ће резултирати тиме да имамо мање могућности да улажемо у иновације, учење, технолошко унапређење. То ће даље резултирати још слабијим квалитетом нашег производа, па ћемо бити принуђени да још више субвенционишемо исти, односно да га још скупље плаћамо. И онда даље и даље у круг, при чему ћемо све више и више заостајати за онима који иду напријед и не троше вријеме, новац и остале ресурсе на гране индустрије гдје нису конкурентни.

Дакле, опет ћемо на крају да "пукнемо". И бићемо заосталији него данас. Јер, док се други крећу унапријед, ми стагнирамо и губимо вријеме и ресурсе. Губимо их зато што их не улажемо тамо гдје можемо да направимо добре резултате, већ их бацамо тамо гдје ништа не можемо да урадимо. А зашто то радимо? Па зато што не знамо гдје можемо да направимо добре резултате. Зашто то не знамо? Па како да знамо кад нећемо да сазнамо-једино на тржишту можемо знати шта нам људи хоће да купе од нас, а ми се одлучили да то не желимо да сазнамо, већ да испланирамо.

Према томе, да закључим, први циљ ове Декларације, а који вјероватно подржава велика већина људи у Српској, потпуно је депласиран и неће дугорочно донијети ништа осим даљне стагнације, односно назадовања. То дефинитивно није начин како ријешавати привредне проблеме.

* Јаче активности државе на плану подршке привреди

Добра ствар код овог дугачког претходног дијела текста јесте што је јасно образложено шта значи конкретно "јача активност државе на плану подршке привреди" и колико је то бесмислено, неефикасно и како неће имати било какве позитивне дугорочне импликације по привреду.

* Јавне инвестиције

Такође већ објашњено. Ради се о томе да држава узима новац од грађана и почиње да га користи како би управљала привредом, што никако не може дати добре ефекте по саму привреду. Поготово је сигуран брз пораз такве политике у државама са гломазним бирократским апаратом, огромним степеном корупције и неинвентивном политичком елитом, а што све одликује нашу заједницу. У преводу: 100 милиона јавних инвестиција код нас значи да ће у приватне џепове појединаца блиских власти отићи минимално 45 милиона, 30 милиона ће појести администрација, а остало ће бити употребљено на неефикасан и непродуктиван начин.

* Искориштење потенцијала пољопривреде и производње хране са опсежним и дугорочним програмима у водопривреди

Једна од највећих глупости јесте теза према којој држава треба да учини све како би "заштитила домаћу пољопривреду", на шта се односи ова тачка Декларације (заправо, односи се на јаку државну улогу у пољопривреди, што му дође на исто). Ево шта о свему томе каже Морис Мектиг, човјек који је учествовао у реформским процесима на Новом Зеланду, гдје је од заостале, примитивне заједнице прије само двадесет и нешто година створено модерно и просперитетно друштво, а без да се "штитила домаћа пољопривреда".

Поента је у томе да је Нови Зеланд, док је субвенционисао своју пољопривреду и док је држава имала велики уплив у економију, био заостало друштво, а што се конкретно тиче производње млијечних производа-крајем осамдесетих година прошлог вијека-та домаћа субвенционисана грана пољопривреде давала је неких деведесетак млијечних артикала. Реформама је Нови Зеланд прешао на тржишну економију, држава се повукла из привреде, престала је да субвенционише домаћу пољопривреду и мљекаре. Данас мљекари на Новом Зеланду праве преко двије хиљаде врста млијечних производа. Данас је Нови Зеланд слободно и просперитетно друштво, са здравом економијом и квалитетним животним стандардом.

Ствар је у томе да се мљекари на Новом Зеланду прије нису морали трудити да унаприједе свој посао. Просто, држава је била ту да их субвенционише и помаже, шта год да они (не) ураде. Вајни економски "експерти" савјетовали су тадашњим владама да "штите домаћу пољопривреду". И што су је више штитили она је све више и све брже-пропадала. То је правило: што више држава штити неку привредну грану или предузеће, ово утолико сигурније пропада. Након што се држава повукла из те приче, мљекари су остављени да сами брину о себи, при чему им држава није помагала, али ни одмагала (драстично смањено фискално оптерећење и управне процедуре). У тим новим околностима фармери су морали да покажу инвентивност, морали су да покажу ефикасност, експедитивност, економичност, продуктивност, креативност. Само је све то омогућавало профит.

И знате шта? Показали су све то. Све ове особине нису имали док их је држава "штитила". А без тих особина-нема профита.

Стога, ни од овог најављеног потеза владајуће странке неће и не може да буде било шта.

* Нови програм запошљавања

Увјерили сте се на који начин власт планира да "подиже" економију. Она је увјерена да ће тако остварити и повећање запослености. Наравно, онако како ће проћи привреда, проћи ће и повећање запосленост-дугорочно никако.

Ево једне занимљиве анегдоте. Милтон Фридман, чувени амерички економиста и нобеловац, једном приликом посјетио је неку азијску земљу. Приликом обиласка једног градилишта видио је како радници користе застарјела средства рада. Питао је надређене: зашто користите овако примитивне алатке? Зашто не користите модерну опрему? Ови су му одговорили: професоре, разумијемо ми шта нам кажете, али знате-кад бисмо користили савремене машине многи ови људи би остали без посла. Фридман им је на то рекао: одлично. Имам у том случају рјешење да остварите пуну запосленост у својој земљи. Умјесто лопата дајте свима кашике.

Ради се о томе да ви не можете вјештачким и административним мјерама утицати на запосленост. Односно, да се прецизније изразим, ви не можете административним и вјештачим путем да повећавате запосленост. Ново радно мјесто једино може да буде реално тамо гдје се ствара нова вриједност. У Фридмановом примјеру, а тако је свуда гдје се вјештачки одржава и постиже запосленост, непотребно се троше ресурси како би је сачувало нешто што не може да се сачува. Да су машине радиле посао људи и примитивних алатки-посао би се урадио брже и боље. Људи и вријеме би се могли употријебити у оне сврхе у којима су заиста неопходни. Јер, док су ови копали-други су имали машине које раде исти посао много брже и боље. Њихови људи су отишли тамо гдје је тржиште, а не план, рекао да постоји простор да се уради нешто што објективно треба другима. Стога, држава А је стагнирала и назадовала, док је држава Б постајала све боља, напреднија и богатија. У држави Б се правила нова вриједност, и то све више ње, док се у држави А мало шта правило, а и то што се правило правило се споро, скупо и лоше. Стога је економија државе А све више слабила, социјални притисак је постајао све већи, држава је морала да се задужује и унутра и свана-и на крају је дошла у потпун колапс, гдје су сви имали штете, највише обични људи (који, занимљиво, највише траже сигурност и заштиту од државе), а обогатио се само мали број људи у власти и при власти, и то енормно.

Значи, реално ново радно мјесто јесте само оно које само себе исплаћује. А исплаћује само себе јер ради и прави нову вриједност. То се, логично, постиже једино на тржишту. Планови и декрети једно вријеме могу да изгледају примамљиво (времена самоуправног социјализма у СФРЈ, радничка права, кредити, стандард и све остало)-али напослијетку нужно заврше колапсом, распадом, ратом, хиперинфлацијом, депресијом и свим осталим што смо имали "задовољство" да искусимо на сопственој кожи.

Према томе, и овде је циљ власти потпуно нереалан и просто не може да буде остварен, односно није могуће да се на тај начин реално повећа запосленост. Напротив.

* Директна страна улагања

Мислим да су овај циљ аутори ове Декларације и сами ставили реда ради, знајући колико је то отрцана флоскула и колико она ништа не значи нити може да значи код нас. Наиме, здрав капитал (здраво власништво) можете једино да привучете под условом да га поштујете и штитите. А ми системски не поштујемо приватно власништво, односно држава га угрожава на сваком кораку.

Погледајте колико је само случајева у којима се систем поиграва с правима малих акционара. Пазите, таман да неко има и само 0, 0001 одсто власништва неке фирме-то је и даље његово власништво, и оно је неприкосновено. А сад се сјетите случаја ТЕ Гацко и ЧЕЗ-а. Тад је Влада Републике Српске просто немилосрдно руинирала право власништва, које је уз право на живот најелементарније човјеково право, малих акционара. Тиме је послата јасна порука свима у свијету: добро дошли у духовни завичај Пол Пота. Овде можете мачку о реп да окачите причу о неприкосновености приватне имовине уколико власт сматра другачије.

И како неко онда да унесе свој капитал овде? Наравно, причам о здравом капиталу. Зашто бих ја улагао у Републику Српску новац који сам стекао тешком муком? Да ме на сваком кораку саплиће администрација док покушавам да региструјем и покренем фирму? Да ме рекетира прво држава, а потом и пет локалним бандита? Да плаћам мали милион пореза? Да чекам к`о озебао сунце да ми држава плати моја потраживања према њој. Да истовремено чекам и Годоа и домаће правосуђе да прво пресуди, а потом да ми се изврши судска пресуда да ми моји дужници исплате оно што ми дугују?

Мислим, ајде да мало будемо реални и да се погледамо у очи. Ко иоле нормалан хоће овде да инвестира? Само сумњив капитал ће овде ући. И ништа друго.

Према томе, иако је узело доста простора, јасно је да је економски концепт који је понудио СНСД испразан, јалов, пун демагогије и флоскула и, оно што је најбитније, потпуно пуца у празно. СНСД није понудио ништа ново, штавише-враћа нас педесет година уназад. И то је наша трагична стварност, јер је СНСД још и понајбоље организована партија код нас. Остали нити су се осврнули на овај папир, нити су га критиковали, нити га знају критиковати, нити мисле другачије.

Осврнимо се сад на приједлог "мјера" Конфедерације синдиката РС. Прије но што почнем са анализом истих, морам да подсјетим на један свој старији текст, Синдикат незапослених:

Наиме, владу интересује како да усклади своје и интересе послодаваца и радника. Послодавце интересује њихов профит, а раднике како да раде што мање а да добију што веће накнаде. То је све природно и легитимно. Међутим, поставља се питање шта је са једним знатним дијелом становништва које није запослено. Ко брани интересе ових људи? На прву лопту, рекли бисмо „синдикат“. То је велика грешка, незапосленим лицима највећа конкуренција јесу они запослени, и обрнуто. Потпуно је стога апсурдно очекивати да синдикат запослених радника брине о интересима оних незапослених. Владу, истина, интересује социјални мир, али она сама не може и не треба да тјера послодавце да запошљавају незапослена лица.

Према томе, читава армија незапослених апсолутно нема учешћа у креирању економске политике једне земље, иако су то све људи који нису (формално) лишени уставних права, а која се, наравно, односе и на економске односе. Логично је да ако желите да смањите незапосленост онда морате да инволвирате у процес незапослене.

Ради се о томе да не можете имати развијено слободно тржиште све док постоји неслободно тржиште рада, односно радне снаге. А слободно тржиште радне снаге имаћемо онда кад се разбије монопол синдиката да у име и запослених и незапослених преговара са послодавцима. Јер, незапослени су конкуренти запосленима, те ако им онемогућите да они смање цијену своје услуге (рада) до нивоа кад ће послодавци имати мотив да их запосле-ви их директно дискриминишете, а цијене рада одржавате нереално високима, као што се све цијене у овом друштву одржавају нереално високима. У принципу, синдикат код нас нема било какву позитивну импликацију на привреду и његова улога се мора под хитно редефинисати уколико желимо да покренемо ствари с мртве тачке.

Сасвим је логично да такав синдикат не може изаћи са било каквим смисленим и конструктивним приједлозима који би могли да значе поправљање стања у привреди. Обратите пажњу:

-"потребно је смишљено куповати фирме од стране владе (мисли се на фирме које су у стечају, оп.аут.) што подразумијева постојање плана реструктуирања и реинжењеринга, с циљем да се стави у функцију имовина огромне вриједности"

-"реструктуиране фирме треба да воде стручни и добро плаћени људи, да полажу рачун влади, фирме треба помагати и јачати са циљем да постану јаке и модерне, те као такве да постану носилац развоја и кооперације одређених простора"

-"основати фонд за развој реприватизованих фирми"

-"Јавне набавке прилагодити потребама домаћих предузећа" (јер у једнаким тржишним условима она могу да се сликају, прим.аут.)

-"заштита домаће производње" ("што је више штитимо, она више пропада", прим.аут.)

-"стимулација приликом запошљавања" (куд ће вам бољи доказ да за неко радно мјесто реално не постоји потреба од тога да га стимулишете. И шта ћемо кад престане период стимулисања? Мислите да ће оно да се задржи? Мислите? Поздравите деда-мраза у том случају, прим.аут.)

Из презентованих "мјера" синдиката може само да се констатује да нема ама баш било какве суштинске, формалне, изражајне и методолошке разлике између концепција политике и синдиката. Они мисле исто. И мисле потпуно погрешно. Они никад тако неће ријешити проблеме у привреди и друштву. Никад. Они поново излазе са "рјешењем" које гласи: Етатизам. Планска привреда. Државно власништво. Дириговане одлуке.

Алтернатива је јасна и недвосмислена: Слободно тржиште. Слободна привреда. Лично власништво. Индивидуална иницијатива.

Основно питање које преостаје, а умјесто закључка, јесте:

Постоји ли неко у овој заједници ко размишља другачије? Постоји ли неко ко ће смоћи храбрости да призна да се до бољег стандарда стиже искључиво тешким радом, а не тако што ће "држава то да ријеши и регулише"? Да ли смо као људи спремни да се окренемо раду? Да се окренемо себи?

Не очекујем да ће они који живе на буџету (јер не умију другачије), они који не раде у приватном сектору (јер нити траже ту посао, нити имају знање и марљивост), они који пресипају из шупљег у празно уопште схватити овај текст.

Текст преносимо уз одобрење аутора.

(Фронтал)