Може ли се ово друштво уопште удаљити од рата?

Иако је рат окончан прије готово 17 година, нема дана у којем нисмо присиљени да се враћамо рату, као да је био јуче.

Да ли је помирење међу Србима, Бошњацима и Хрватима уопште могуће у оваквој атмосфери свакодневне комерцијализације трагичне недавне прошлости?

Комерцијализација појединачних и колективних трагедија најуносније је занимање у овој јадној држави на силу склепаној само ради спречавања апокалиптичног краја којем се ближила половином деведесетих година.

Није нам довољно комерцијализације трагичне прошлости од стране домаћих политичких, правосудних, новинарских и интелектуалних режисера ужаса и патње, па нам је у животе ускочила и Анџелина Џоли, са својим амбициозним умјетничким доживљавањем овдашњег рата, као да не постоје други ратови широм свијета о којима је такође могла направити филм, као на примјер у Ираку, Афганистану, Палестини, Египту, Либији, Тунису, Сирији...

Њено умјетничко виђење ратних догађаја у Босни и Херцеговини, какво год да је, у овој земљи је морало изазвати даље подјеле и сукобљавање. Као да нам није довољно соли која се на ратне ране свакодневно баца домаћим лопатама, па нам је у помоћ ускочила и велика Холивудска лопата.

Када Мустафа Церић саопшти да је њен филм нешто најбоље што се могло догодити Бошњацима од завршетка рата, без сумње и без гледања Срби ће га оквалификовати као нешто најгоре што се Србима могло догодити, такође од завршетка рата.

Једино назив филма има метафорички прихватљив смисао у послијератној стварности ове земље.

Ова земља стварно јесте земља крви и меда, јер медом се часте малобројни а крв мокре многобројни, у свим послијератним годинама. Са оваквим тумачењем назива филма сложиће се скоро сви обични Срби, Хрвати и Бошњаци, без икаквог сукобљавања.

Око садржаја њеног филма, Срби и Бошњаци су се већ сукобили и без гледања, а за сваког разумног човјека, све оно што изазива сукоб нема никакав смисао.

Одавна кружи виц о посјети Анџелине Џоли и Бред Пита Сарајеву :

„Анџелини сок, а Бреду питу“, наручио је је весели Бошњак својим Холивудским гостима у кафани на Башчаршији.

„И Босни к..у ! “, добаци Србин са кофером за шанком, којег је управо спаковао са намјером да оде из Сарајева, овај пут заувијек, а не привремено као 1992. године.

Анџелина се срдачно насмијала иако ништа није разумјела.

А да је разумјела не би јој пало на памет да о овој земљи сними ишта друго осим наслова филма.