Imaju li Srbi u Republici Srpskoj danas bilo kakav plan koji se tiče dalje sudbine i funkcionisanja Bosne i Hercegovine? Ono što nam aktuelna vlast stalno ponavlja jeste da nama BiH nije potrebna, da nam smeta, da nas skupo košta i da Republika Srpska bez problema može sama da funkcioniše. Iz nastupa vodećih srpskih političara u Srpskoj stiče se utisak da se i radi na tome da Srpska uskoro postane nezavisna država.

(iz arhiva Frontala)

Međutim, da li je to zaista tako?

Republika Srpska već je propustila nekoliko dobrih momenata da preduzme odlučnije korake koji bi vodili ka proglašenju nezavisnosti. Referendum u Crnoj Gori, proglašenje lažne države Kosovo, duboka kriza unutar EU koja očigledno sprečava Brisel da se nekadašnjom energijom bavi ovim prostorom, kao i globalna ekonomska kriza jesu faktori koji bi smanjili pritisak na Republiku Srpsku ukoliko bi ona poduzimala mjere koje bi suštinski vodile ka njenoj nezavisnosti.

Kakogod, politička elita u Srpskoj u posljednjih pet godina nije ništa učinila u tom smislu. Upravo suprotno: kad god bi se u regiji dešavale određene situacije koje su mogle da posluže Srpskoj da traži više autonomije, da ne kažem razilazak sa FBiH i krah BiH-političko rukovodstvo Republike Srpske amortizovalo je zahtjeve ogromne većine građana Republike Srpske, o čemu najbolje svjedoče primjeri referenduma u Crnoj Gori i nelegalne secesije koju su na Kosmetu izvršili Šiptari.

Zaključak je jasan: aktuelna vlast ne radi na tome da Republika Srpska postane nezavisna. Tvrda nacionalna retorika služi joj isključivo zbog dva razloga:

1. unutrašnji (skreće se pažnja sa katastrofalne ekonomsko-socijalne situacije, za koju vlast nema nikakav suvisao odgovor, i to je model na osnovu kojeg se najlakše vodi populistička i demagoška politika i dobijaju glasovi, što politički može da se razumije, ali je dugoročno neozbiljno, neodgovorno i loše po interese Srba i Republike Srpske);

2. spoljašnji (aktuelna vlast tvrdi pazar sa svjetskim silama, pri čemu se predstavlja kao faktor koji potpuno kontroliše ovaj prostor. Amerikancima se obećava tihi ulazak u NATO, Rusima obezbjeđenje njihovog kapitala i investicija, sa Nijemcima odnos čuva zastupanje hrvatskih interesa u BiH, a sve ovo se čini na račun Srba i Republike Srpske, jer niko od nas nema koristi od ove politike, već je njen isključivi cilj da svjetske sile ne diraju u aktuelnu vlast, koju interesuje jedino nastavak njenog bogaćenja, dok nacionalna retorika tu služi samo kao maska).

Činjenice su neumoljive: Republika Srpska danas je znatno siromašnija nego prije 2006.godine. Građani žive lošije. Statistički podaci kojima se vlast zamlaćuje skreću pažnju sa ključne činjenice: plata u 2011.godini ni blizu ne može da pokrije potrošačku korpu kao što je bio slučaj prije pet godina. Prosto, životni standard je veoma pao. I ljudi to osjećaju, to je jasno svima sem onima koji su zaposleni u javnoj administraciji, mada i oni, a pogotovo niže rangirani službenici, žive sve lošije i lošije i sa zebnjom iščekuju šta im nosi naredni period.

Kad neko želi da osamostali neku političku jedinicu on mora da je jača i razvija. Svjedoci smo, kakogod, da je Republika Srpska iz dana u dan sve slabija i iznurenija. Mi danas nemamo potencijal da iznesemo proces državne emancipacije. Prosto, što bi narod rekao, iz prazne se ne puca.

Prema tome, jasno je da Republika Srpska danas nema jasno definisanu politiku, ciljeve, metode i rokove. Vlast funkcioniše od danas do sutra, a kad zaškripi i kad neka nova rupa u budžeta počne da zjapi-ide se u nova zaduženja, koja ne služe afirmaciji privrede, nego kratkoročnom isplaćivanju budžetskih obaveza. Stoga, Srpska ne da se razvija, ne da ide u nezavisnost, ona propada, a ljudi ovde, pogotovo mlađi, samo žele da odu glavom bez obzira.

S druge strane, ne postoji ni jedna ozbiljna politička snaga u Federaciji BiH, sa jasno definisanim ciljevima, sredstvima i načinom realizacije sopstvenih interesa. Bošnjaci su potpuno razjedinjeni i iluziju njihovog ozbiljnog političkog djelovanja, koherentnog i metodološkog, jedino još mi u Republici Srpskoj imamo. Istina, oni žele jednu jedinstvenu BiH, ali i tu među njima postoje razlike: oni ne žele da vide Republiku Srpsku, ali ne mogu da se dogovore oko toga kakvu bi autonomiju imale opštine i regije unutar BiH bez entiteta, nemaju odgovor na tihi sukob Sarajeva, Tuzle i Mostara, potpuno su ideološki razjedinjeni, islamsku zajednicu im i dalje potpuno kontroliše udba, ne znaju šta će sa tom armijom socijalnih slučajeva, penzionera, ljudi koji imaju boračke privilegije. U principu, o Bošnjacima ozbiljni ljudi u svijetu jedino razmišljaju u kontekstu problema i štete koju mogu da izazovu. To je i razlog zbog kojeg Zapad insistira na očuvanju BiH: zadnje što im treba ovde jeste jedna muslimanska državica koja bi veoma brzo postala pogodno tlo za teroriste, vehabije i radikalizam svake vrste.

Hrvata je malo i to je njihov osnovni problem. Prosto, postoji nesklad između njihove formalne konstitutivnosti i suštinske pozicije nacionalne manjine. Kakogod, oni imaju aktuelnu vlast u Srpskoj da zastupa njihove interese i to još jedino održava njihov politički značaj u BiH.

BiH, ovakva kakva jeste, zaista ide u krizu i raspad. Ali, da li smo mi zaista svjesni šta to sve znači? Neko se grdno vara ako misli da će posljedica takvog scenarija biti nezavisna i prosperitetna Republika Srpska. U tom slijedu događaja jedino može da se ide u rat. S druge strane, čak i da rata ne bude, mi moramo biti svjesni činjenice da nas niko u svijetu neće priznati, počev od ostatka današnje BiH, preko ostalih zemalja u svijetu, zaključno sa Srbijom, koja ne može priznavati nezavisnost Srpske, a tražiti poštovanje svog teritorijalnog integriteta. Naravno, naš stav može biti da nam međunarodno priznanje i ne treba, odnosno da će mnoge zemlje vremenom uočavati da je stanje takvo kakvo je, te da će forma pratiti suštinu, odnosno da ćemo vremenom steći i kredibilitet u vidu međunarodnog priznanja.

Ali, da sve ide i ovim najpozitivnijim mogućim načinom opet bismo bili suočeni sa situacijom da bismo bili potpuno izolovani bar nekoliko decenija, da bismo tehnološki i privredno bili devastirani, da bi naša komparativna pozicija u odnosu na druge bila u deficitu još nekoliko vijekova, odnosno da bismo zaista bilo mjesto gdje niko normalan ne želi da živi i da odgaja svoju djecu.

Da li je to Republika Srpska kakvu želimo?

U politici, pogotovo u državnim i nacionalnim stvarima, razum mora biti ispred emocija. Pri tom to ne znači da morate svoje legitimne interese podređivati određenim strahovima i podaničkim mentalitetom. Kičmu i kuražnost morate imati ukoliko želite da vas bilo ko shvati ozbiljno. Ali, svaka ozbiljna politika jeste praćena realnim sredstvima i metodologijom koja garantuje njenu ostvarivost. Nije politika skup lijepih želja i retorike. Na kraju dana, mi moramo da se pitamo šta smo konkretno dobili od svoje politike. Ako nismo dobili ništa, pa valjda je jasno da nam ne valja ta politika i da ona mora da se mjenja.

U posljednjih dvadeset godina srpska politika u BiH svodi se na: "nećemo, ne damo, ne može, nema teorije, to nikako, more marš!". Naravno, uglavnom se dešava da poslije tih eksplicitnih stavova dođe da sve prihvatimo, sa više ili manje epske dramatike ili pretvaranjem, kao što je danas slučaj, da je sve u redu, da smo mi pobjedili, da smo ih zeznuli sve, itd. (slučaj "referendum-Ešton").

Nije dobro kad su vaši stavovi određeni negativno. U redu, mi znamo šta nećemo, ali nekad se traži i da se kaže šta to konkretno hoćemo i kako mislimo da dođemo to toga. Opet, ako želite da se odgovorno bavite nacionalnim i državnim pitanjima vi morate da uobzirite širi geopolitički kontekst, odnosno da imate u vidu pozicije i drugih faktora, a ne samo svoje stavove i želje. Jer, ne možete sami da radite ono što želite. Sve je povezano.

Takođe, Srbi u Republici Srpskoj kao da zaboravljaju da se srpski interes u BiH ne ograničava samo na Srpsku. Šta je sa Drvarom, Petrovcem, Ključem? Mostar je grad koji u svojoj istorijskoj genezi ima snažan srpski pečat. Na kraju krajeva, Bosna i Hercegovina istorijski je srpska zemlja i nema razloga da se mi te činjenice niti odričemo niti stidimo.

Prema tome, istorijski, ali i rezoni sadašnjosti i budućnosti, nalažu nam da u Bosni i Hercegovini imamo jednu novu srpsku politiku. Ta politika, u najkraćem i osnovnom, znači da se štite efektivno svi dejtonski kapaciteti Republike Srpske, ali i da Srbi polako preuzmu odgovornost za funkcionisanje Bosne i Hercegovine, odnosno da Srbi budu ti koji će suštinski da upravljaju Bosnom i Hercegovinom.

Iz gore izloženog jasno je da Bošnjaci nemaju kapacitet da vode ni sami sebe, a kamoli jednu složenu državu. Oni nude probleme danas. Oni ne znaju šta će sa vehabijama, radikalnim islamistima, socijalnim sektorom. Njima treba stanje stalnog problema i opšte konfuzije kako bi na sto doveli priču o raspakivanju Dejtona i ustavnoj rekompoziciji BiH. To je jedino oko čega se koliko-toliko slažu različiti bošnjački krugovi u Sarajevu i to je osnovno što srpska politika nikako i ni po koju cijenu ne smije da dozvoli.

Bošnjaci danas žele da pokažu da je dejtonsko uređenje BiH praktično neodrživo. U principu, isto žele i Hrvati. Ta dva nacionalna faktora danas vode negativnu politiku. Oni govore šta neće i šta ne može, pri čemu ne nude nikakva odgovorna i moguća rješenja, nego samo insistiraju na problemima, konfliktima, sukobima i haosu. To je danas njihova politika.

Srbi, nasuprot tome, trebaju danas da vode u BiH odgovornu i realnu politiku. Politiku koja će nuditi rješenja. Politiku koja će voditi računa, prije svega, o Srbima u BiH i Republici Srpskoj, ali i o presudnom srpskom uticaju u upravljanju BiH. To može da se ostvari i ostvaruje se tako što se svima van BiH neprestano pokazuje da jedino Srbi nude stabilnost, realna rješenja i vode politiku koja uvažava svjetske političke odnose. Srbi trebaju da budu ti koji će insistirati na vrijednostima parlamentarne demokratije i slobodnog tržišta u BiH. A to su vrijednosti na kojima je zasnovan zapadni sistem. S druge strane, Srbi su ti koji sa sobom i u sebi nose pravoslavnu filozofiju i vizantijsko-istočnu tradiciju. Na neki način, mi u sebi nosimo određene kontraste i trebamo da pokažemo kako ti kontrasti ne moraju biti u sukobu, odnosno kako mogu da se nadopunjuju i stvaraju novu vrijednost. I kao što određene kontraste možemo da savladamo u sebi samima (to, naravno, i moramo prvo da uradimo u sebi), tako možemo da prenesemo isti mehanizam i na nivo jedne složene državne zajednice kakva je BiH.

Ovo je bio više ideološko-filozofski pristup problemu. Praktični dio znači da Srbi danas u BiH moraju iskoristiti prazan prostor u smislu nametanja pozitivnih političkih procesa. Oni ne moraju nužno i da prođu, odnosno da budu prihvaćeni od drugih strana u BiH. Ali je veoma važno da Srbi budu ti koji nude pozitivna rješenja, a da ih drugi odbijaju. Mi neprestano moramo da radimo na tome da izlazimo sa afirmativnim projektima, da budemo u pozitivnoj političkoj ofanzivi, dok drugi treba da vide kako će da odgovore na sve to, odnosno da budu u defanzivi. Srpska politika u BiH, dakle, treba da je ofanzivna i ekspanzivna. Naravno, pričamo o isključivo političkim metodama.

Svakako, da bismo to bili u stanju moramo da imamo sređeno stanje u samoj Srpskoj. Poenta je da je uzaludno braniti Srpsku u Sarajevu, Briselu, Moskvi ili Vašingtonu ako ona našom aljkavošću, neodgovornošću i neradom propada u Novom Gradu, Derventi ili na Palama. Ako ne obezbjedimo uslove za ekonomski prosperitet, nema uslova ni za duhovno-vrijednosni napredak i neće biti moguće sačuvati Republiku Srpsku. To ko ne vidi-ništa ne vidi.

Srbi trebaju da insistiraju na visoko decentralizovanoj državnoj zajednici BiH. Niko ne može da nam kaže da je takvo insistiranje suprotno modernim tendencijama u razvoju političkih sistema. Naravno, da bismo takav zahtjev dodatno ojačali argumentima, potrebno je da isti princip primjenimo i na Republiku Srpsku:mi trebamo da i samu Srpsku što više decentralizujemo, prosto jer je to normalno i jer je logično i poželjno da mehanizmi odlučivanja budu što bliže samim građanima. Naravno, Srpska ne treba da se plaši decentralizacije, jer je nacionalna i državna svijest njenih građana od Trebinja do Novog Grada na izuzetno visokom nivou, što već nije slučaj kad pričamo o cijeloj BiH, ali to nas se ne tiče i to nije naš problem. Decentralizacija praktično znači fiskalnu decentralizaciju, kao i proces sve većeg preuzimanja poslova sa centralnog, na lokalni administrativni nivo, što je jedan pozitivan proces.

Prema tome, decentralizacija je jedna od stvari za koju Srbi u BiH trebaju da budu što više zainteresovani. Decentralizacija dalje vodi ka jednom drugačijem shvatanju i same funkcionalnosti: BiH itekako može da bude funkcionalna, ali samo kao visoko decentralizovana zemlja, u kojoj najviše nadležnosti imaju lokalne zajednice, potom konfederalni entiteti, a najmanje centralni organi vlasti u Sarajevu. To je BiH koja je moguća i to je BiH koja odgovara Srbima i koja može da odgovara svakom njenom građaninu.

Time Srbi sa sebe odbacuju teret da se protive funkcionalnoj BiH. Srbi, zapravo, jezikom koji svijet razumije moraju da objasne kakva BiH može biti funkcionalna. Srbi nemaju ništa protiv takve BiH, štaviše: takva BiH je u interesu Srba i oni su i zainteresovani i radiće na tome da takva BiH funkcioniše.

Srbi ne trebaju da se protive ili da opstruišu funkcionisanje centralnih organa u Sarajevu. Preko njih treba da se vodi nova srpska politika u BiH. Ono što Srbi u BiH vode treba da bude najbolje i najefikasnije. Naravno, u skladu sa ustavnom kompozicijom zemlje.

Svrha političkih odnosa jeste da se realizuju ekonomski interesi i afirmisanje ključnih vrijednosti. Model savremene ekonomije i tržišnih principa može da bude velika srpska šansa u BiH. Ako zaista mislimo da zaslužujemo svoj uticaj na ovim prostorima, onda to treba i da dokažemo svojim radom, energijom, zalaganjem, učenjem, efikasnošću. Srbi objektivno mogu da iskoriste resurse koji su im na raspolaganju, da iskoriste geografski položaj i pozitivne političke impulse i da se nametnu kao ekonomski lider u BiH i snažna regionalna privredna karika.

Takav politički i ekonomski razvoj jeste pretpostavka afirmacije onih vrijednosti koje ocjenjujemo kao bitne. Naša kultura treba i reafirmaciju, ali i dalju nadogradnju, koja će doći pomenutim razvojem i korelacijom sa modernim vremenom i izazovima koje ono nosi sa sobom. Jedna takva osvježena i privlačna kultura može dosta efikasno da dominira ovim prostorom, koji na neki način i žudi za novim pokretačkim impulsima, umoran od žabokrečine i ništavila u kojem se trenutno nalazi.

Ovo bi bili neki uvodni nacrt i obrisi nečega što može da se nazove novom srpskom politikom u BiH, odnosno osjećajem potrebe za postojanjem nečega takvog. U svakom slučaju o tome treba promišljati i razgovarati.