Uroš Simeunović

Strah od kapitalizma

Budimo otvoreni: još od malih nogu nam je predočavano da je rad kod privatnika najcrnja noćna mora. Djecu su roditelji motivisali da „dobro uče da ne završe kod privatnika gdje će ih on tlačiti svakodnevno“. Čitav smisao egzistencije, naučeni smo, jeste da se zaposli čovjek u neku državnu firmu ili ustanovu i tako lakše i jednostavnije obezbjedi egzistenciju sebi i svojoj porodici.

To je tako, to je nesporna činjenica i svi to vrlo dobro znamo. Riječ „kapitalizam“ u srpskom jeziku ima negativno, pogrdno značenje. Kad za nekoga kažete da je „kapitalista“ mislite da je u pitanju neki sumnjiv tip, „kontroverzni biznismen“, odnosno kriminalac. Tako smo odrastali i to su nas učili i u kući i u školi.

Onda je došla tranzicija. Nju su sproveli ljudi iz bivšeg, socijalističkog sistema. Socijalistička država je preuzela na sebe da uvede kapitalizam, što je nonsens samo po sebi. Socijalistički kadrovi su se transformisali u „demokratske“ lidere. I to je osnovni razlog zašto do tranzicije nije došlo, odnosno zašto se desila jedna gora deformacija. Naime, u svakoj bivšoj socijalističkoj državi koja je uspjela da pređe na tržišnu privredu i oporavi svoju ekonomiju i društvo taj proces su izvršili ljudi koji nisu imali nikakve veze sa komunističkom partijom. U Poljskoj, Češkoj ili Estoniji u pitanju su bili nekomunistički i antikomunistički lideri koji su se za vrijeme komunizma oštro sukobljavali sa tom partijom. Nije bila, stoga, riječ samo o tome da se izvrši lustracija komunističkih funkcionera lustracije radi-nije toliko važno da oni koji su počinili neki zločin u ime komunizma i za komunizam odgovaraju samo kazne radi (a i to je važno), nego je još važnije bilo obezbjediti da državu u novim, tranzicionim vremenima ne vode ljudi koji mentalno i ideološki pripadaju nečemu potpuno drugačijem. Prosto rečeno: ne mogu u kapitalizam da uvode komunisti, jer ako bi se to desilo došlo bi do jedne apsurdne, besmislene situacije da se putem komunističkih metoda, tajne policije, birokratskih mehanizama uvodi jedan potpuno drugačiji sistem zasnovan na vladavini prava i neprikosnovenosti privatne svojine.

Ovo drugo desilo se upravo nama. Komunisti su se presvukli u demokrate i napravili haos. Oni ne znaju šta je to kapitalizam i ne mogu da ga uvedu, logično. Zapravo, oni i dalje mrze kapitalizam. Sve što je društvena elita radila u proteklih dvadeset godina bilo je da građanima ogadi ideju kapitalizma, odnosno da gradi upravo onakav „kapitalizam“ kakvim su nas strašili u mladosti. Poenta je bila da se stvori društvo u kojem tajkuni o svemu upravljaju, da mali i srednji preduzetnici ne mogu ništa da naprave jer im to država i tajkuni ne dozvoljavaju, da zaposleni u javnom sektoru moraju (htjeli ne htjeli) da se pokoravaju političarima na vlasti jer samo tako će sačuvati posao, a da oni u privatnom sektoru trpe svaki mogući teror jer pravna država ne funkcioniše. Dakle, napravili su nam stanje u kojem živimo najgori strah, odnosno naša noćna mora je postala stvarnost.

Zbog toga građani danas još više mrze kapitalizam jer za njega vezuju sve svoje probleme. To je i bio cilj komunistima jer je sad jedina alternativa-povratak u socijalizam, plansku privredu i svemoć partije i njenih funkcionera. Kapitalizam prosto nije bilo moguće praviti na osnovama na kojima su to činili presvučeni komunisti. Naime, mi danas imamo situaciju da se država ponaša na socijalistički način, da važe socijalistička pravila igre, a da ta ista država kaže ljudima „pa sad je kapitalizam, šta nas briga, borite se sami za sebe“.

Da bi smo mogli pričati o kapitalizmu potrebni su sljedeći preduslovi: 1. nezavisno i efikasno pravosuđe; 2. neprikosnovenost svačije privatne svojine (što znači i svojine radnika kojima poslodavac ne isplaćuje zarađenu platu, kao i svojinu vlasnika malog ili srednjeg preduzeća kojeg država uništava tako što na netransparentan način favorizuje tajkune); 3. fiskalni i makroekonomski sistem zasnovan na potrebama onih koji rade, a ne na potrebama političara (što znači, niski porezi, smanjenje procedura, jeftiniji upravni aparat, fleksibilnije radno zakonodavstvo). Niti jedan od pomenuta tri uslova ne postoji, što znači da nam je neko rekao da sad trčimo trku na sto metara zavezani za ogradu. Ne može. Ne ide.

Dakle, ako hoćemo kapitalizam onda moraju postojati jasna, kapitalistička pravila igre. Ne može država da favorizuje bilo koga, svi moramo biti ravnopravni pred zakonom. Ne može država da se mješa u privredu i favorizuje vlastima bliske privrednike. Ne mogu sudovi da budu spori i neefikasni jer je osnovni uslov tržišne privrede brza i efikasna zaštita svojine. Ne mogu se favorizovati radnici u javnom sektoru tako što imaju znatno bolje uslove rada i plate od radnika u privatnom sektoru koji i pune budžet.

S druge strane, ako nismo za sve to onda je potrebno da se otvoreno vratimo u socijalizam. Pa da država bude i formalno obavezna da obezbjedi svima posao u javnom sektoru, a ne samo onima koji su podobni. Da svim budu kvalitetno socijalno osigurani. Da postoji jedna partija a ne da trošimo toliki novac na mali milion partija i njihovih liderčića i aktivista koje treba pozapošljavati na budžetu.

Prema tome, sve što trebamo jesu jasna pravila igre za sve. Ili pravi kapitalizam ili pravi socijalizam. Ovoga između, ove sive zone koja pogoduje jedino smutljivcima, poštenom svijetu je preko glave. 

Komentari
Twitter
Anketa

Koji vam je spomenik Tvrtku Prvom Kotromaniću ljepši, u Banjaluci ili u Sarajevu?

Rezultati ankete
Blog