Nakon  što su stvari  oko  izbora  “legle”  svaka  na   svoje  koaliciono  mjesto, a situacija oko raspodjele plijena tj. funkcija  teče  već viđenim tokom, dijele se funkcije članovima  pobjedničkih  partija, a  ne stručnjacima, kako se pričalo  prije izbora. Mora se konstatovati  da  je  šema   ista,  samo  su   akteri, možda, ali  ne i  nužno,  drugi.

Potpuno  svejedno da li se radi  o  RS –u   ili  Federaciji, u grabljenju pozicija smo potpuno isti. Stručnjaci nam odlaze, prepametni i kompetentni Adis Arapović  priča  u “ Apostrofu” o temama koje muče ovo društvo - uzalud. Mladi prof.  dr. Marjanović, koji  izgleda kao muška modna  ikona,  ima i stas i glas - interesantan  je  našem auditoriju  samo zbog  toga što se  pita  “otkud mu prezime  Marjanović  kad se zove  Damir” ?!

Postavlja se pitanje  zašto  mi  pokazujemo, recimo, Trišićku, u zadnje vrijeme  u svakoj emisiji kada ona izgleda kao da je ljuta (a godinama prima veoma dobru platu)  i kao da joj je mrsko što tu sjedi i mora o nečem da priča. Imamo li mi generaciju obrazovanih mladih ljudi, kalibra pomenutih sarajevskih intelektualaca? Imamo. Dakić, Grmuša, Bajić, Simić, Vuković, pa i  lepršavi Puhalo i drugi, koji  imaju   svoj  stav, sviđalo  se  to kome  ili ne  – a   mi  pokazujemo  ili “ofucane” političare  i političarke, koji  više  nemaju šta da kažu, ili zbunjene mlade članove partija koji se, kako reče neki dan jedan bloger, drže za  ručice da se ne izgube, ili  kao da  jedan drugom drže “stravu”. Djeluju  kao da  su upravo  pušteni  s nekog časa  za pripravnike osrednje opštine, slikani u  predvorju Skupštine grada,  čekajući da  ih neko za  nešto pita. 

Zatvorenost, prepuštanje stihiji, beznađe, odsustvo nade za bolju  budućnost  mladih je nešto što nam  prijeti gore od najave rata, mogućeg  zemljotresa,  katastrofalnih poplava i slično,   jer  za ovo što se nama dešava  krivi  smo mi sami. Svaka priča da nije tako, biva obrisana surovom stvarnošću. Neko veče jedan prof. dr. iz područja umjetnosti, u ATV – e  emisiji ”. Jedan  na jedan “izgovori, a da ne trepnu“ ako  treba  ići   ćemo u   EU    u   o p a n k a m  a “, misleći valjda   u   opancima. Svaki  komentar je  ovdje nepotreban.

Nekako u tom smjeru ide i nedavna izjava našeg Predsjednika da nikoga iz postojeće Vlade  neće  mijenjati. Iz tih riječi iščitava se amnestija  za one koji su bili, ali i ostaju ikebane, blijedi likovi bez ikakve sadržine, ministri koje smo rijetko čuli. Neki među njima su godinama  zastrašujuće  odsutni, udaljeni miljama daleko  od onoga za šta su imenovani. Uzmimo kao  primjer ministra za kulturu i obrazovanje g. Maleševića. Njegov lik na TV, da se ne  spominje  boja glasa i mrzovolja  koja  prerasta  u  otupjelost, navodi na zaključak  da čovjek  djeluje kao da  se   svaki  put  budi  iz   potpune  obamrlosti .

Kao da ni sam ne  zna  što  je  tu  gdje jeste.

A mogao je da uzme u zaštitu osnovce, one male što nose desetine  kilograma knjiga na nejakim  leđima, da naredi da se od obične  iverice, uz pomoć roditelja, u svakoj školi naprave ormarići  za knjige, koje đaci  n e ć e nositi  kući da iz njih uče jadni roditelji, da inicira pisanje novih   programa u školama, makar malo bliže onima koji ne upropaštavaju mlade “bubanjem”  besmislenih tekstova napamet, uz odsustvo svake pa i minimalne  logike i učeničke kreativnosti, čime se svakodenevno približavamo stvaranju zombija, sposobnih da osim uhljebljenja u politici – budu  spremni  samo još za  rad u staračkim  domovima u zapadnim zemljama.

Ali, možda bi se stvari, makar na gradskom nivou, mogle mijenjati nakon što je mladi  gradonačelnik Radojičić  pun  samozatajne  energije  krenuo da se bavi poslom za koji je izabran. Mogao  bi da  prošeta  sam,  ili sa  nekim od momaka  iz kabineta i uoči  šta treba da se radi, ne  fokusirajući  se samo  na centar grada. Između  ostalog, put bi mogao da ga nanese  na Gradsko groblje, ali ne na glavni ulaz, nego na onaj  s druge   strane, gdje je zaboravljeno i krajnje zapušteno Partizansko  groblje.  Ali, tada bi udario  prvo  na  užasnu  deponiju smeća. A  imena na kamenim obilježjima, samo  koji metar udaljena, su   imena antifašista.

I ovdje bisimo mogli da se ugledamo na komšije u Federaciji. Osim što uistinu ne poštuju mnoge  srpske heroje (mnogi su za njih četnici)  iz onoga rata, partizanska groblja su im uređena, jer  su  o n i  potpuno  baštinili  partizanski pokret.  Mi smo ga se najvećim dijelom odrekli. Samo za nas  nije civilizacijsko pitanje očuvanje i makar elementarno poštovanja prošlosti. Srbi,uvijek  ideološki razjedinjeni i unesrećeni, nažalost taj osjećaj nemaju. Spomenici i biste  heroja ne bi  trebalo uklanjati  (kako rade u Trebinju),  ali bi  uklanjanje  prljavog  papira, kesa, prezervativa, potrošenih špriceva, praznih flaša piva i drugih otpadaka sa Parztizanskog groblja u našem gradu  – bilo  pitanje  koje bi  ova generacija  mladih  demokrata  socijalista  i  drugih  koalicionih partnera, odlučnih da mijenjaju izgled  grad, morala riješiti.   

Možda bi mogli organizovati radne brigade učenika, studenata, dobrovoljaca ?! Zašto da ne, bio bi  to pravi BUM !  Do  tada  - neka  ovce mirno  pasu.    

U  gradu  na  Vrbasu.