Nakon strašne euforije federalnih medija, koja je trajala danima, očekivanja mogućnosti da se    ospori  „manji entitet  RS“,  prikazivanja zločina, Srebrenice, logora Omarske, Keraterma, svih detalja, snimaka, presretnutih razgovora - koja je bila neizdrživa na svim TV kanalima većeg  federalnog entiteta - sada mogu biti mirni oni koji su željeli i dočekali ovakvu generalovu  presudu. Međutim, ta količina zornog dokazivanja genocidnosti srpskog naroda kroz lik Ratka Mladića, neviđeno ujedinjenje svi mogućih medija u Federaciji  i Hrvatskoj i šire u očiglednom animozitetu – bila je zaista zastrašujuća poruka  srpskom narodu, kako u Republici Srpskoj tako i  u Srbiji.

Najaveći   „dželat„  ikada cijelog Balkana -  konačno  je presuđen. Faktički, general  je u Hagu  žrtvovan uz haški pravni ritual, koji je znalački, detaljno mada pravnički  neuvjerljivo, dokazima  ne sasvim ubjedljivim, presudom koja broji preko 2.500 strana, koja se znala unaprijed već odavno, svjedocima koji  su  se  s v e g a   precizno  sjećali za razliku od onih koji su sve naprasno zaboravili, ili negirali počinjena ubistva od strane Orića i drugih  bošnjačkih komandanata -  osuđen  javno, mad je već godinama zapravo već bio  živ sahranjen. Ostavljen je  u  životu  samo  da dočeka  hašku  kaznu, ne  zasluživši  da, kao oni, koju su slani kući  iz Haga,  boluje  kod  kuće  dok ne umre. Međutim činjenica je da je general zapravo  umro  onaj  dan  kad  je počeo da se krije, zato što kao komandant srpske vojske, baš zbog  svog časnog  imena i čina  koji je nosio   nije smio da se krije.  Gledano jednostavno, dakle van šireg bezbjedonosnog i političkog konteksta,  kao vojnik, imao je  samo dvije mogućnosti: a) da se  preda,  ode  u Hag i  kaže da   je on komandant  VRS, da preuzima odgovornost za učinjeno, ako  se  dokaže  da  krivica postoji za ono za šta ga optužuju. Međutim, morao je znati da za bombardovanje Sarajeva ne može izbjeći krivicu, pogotovo što doživotno robijaju po kazamatima širom Evrope mnogi njegovi oficiri - za isto, već presuđeno djelo. Morao je biti spreman  putem odbrane, javno, da kaže zašto nije zauzeo Sarajevo kad je to mogao. Zašto se dešavalo da u njegovm vojničkom napredovanju – često bude stoj, dalje ne!  Morao je, takođe na neki način dobiti  informacije o  događajima u Sreberenici (od 20.jula mogao je da djeluje i  utvrdi  š t a  se desilo  nakon njegovog odlaska) i  poduzeti mjere protiv onih koji su ubijali zarobljenike, ma kako se stvari po njega dalje razvijale, imajući u vidu da je znao, ili je  morao znati da stvari u Sreberenici neće biti, i nisu bile onakve kako je on možda mislio, zaključujući na temelju onoga što je govorio  zarobljenim ženama i djeci. Da li je general donosio odluke sam?  Danas to više nije ni važno. Kao glavnokomandujućem – krivica je dodijeljena njemu.  

Naposljetku,  trebalo je, možda, da uradi  nešto slično kao Biljana Plavšić, žena koja je na sebe primila strašnu  stigmu  srpske  izdaje,  ali  je, odlučivši  da se preda - bila vrlo  hrabra i časna, bez obzira  šta  se  pričalo  o njoj  i njenom dogovoru sa sudom -  ili    

b) da se ubije, mada bi  ga „hrabri“  Bakir možda i tada nazvao  kukavicom, on  koji nikada u životu nije omirisao  barut, niti  o  ratnim  rovovima  nešto  lično zna, a izjavama dvadest i  više godina  kasnije  -  gura  ove nesrećne narode u  nove ratne rovove.

Dakle, ako je general  mogao sam odlučivati o svojoj sudbini, trebalo je  da napiše  svoj  politički  testament  srpskom  narodu, pismo sinu i unucima - i ode u istoriju, ne  dozvolivši  da mu sude i  ponižavaju ga evropski inkvizitori, njemu vojniku, koji je mislio i bio potpuno uvjeren da vodi  pravedni rat za svoj narod. Priča da je dobro što je general  izašao pred tribunal  onako bolestan i rekao to što je rekao jedva sričući rečenice, braneći svoju vojničku čast – teško da je prihvatljiva,  jer čekati da istorija nešto promijeni, gledano iz ugla onoga što se danas Srbima dešava, bez obzira  na prošlost -  teško da će se desiti. Herojska prošlost srpskog naroda, dokazano  junaštvo i čojstvo u prošlim ratovima - zbrisano je, konačno, haškim odlukama i  voljom moćnika, s lica istorije.  A  to  jeste i  bio cilj. Da je to tako govori i ponašanje  bošnjačkih   majki i žena, žrtava rata, u Hagu prije, ali  i nakon saznanja da je general presudom  - zatočenik do kraja svoga života,tj. samo formalno živ. Ali, to nije bilo dovoljno. Republika Srpska, koja je po njima zločinačka tvorevina, ipak će opstati. General, na njihovo iznenađenje, presudom  nije odgovoran za događaje u krajiškim opštinama gdje je, navodno, takođe  bio genocid, mada se težak zločin jeste dogodio. Za te događaje Srbi robijaju višegodišnje kazne. Bilo je jasno da je  ispod bola, razumljive tuge za izgubljenim životima svojih najbližih -  bila   jasna i sasvim druga namjera: pokušati oduzeti srpskom narodu ono  što je u Dejtonu dobio. Da će to druga strana  ipak  pokušati  -  skoro da  je izvjesno.

Međutim, jedno krucijalno pitanje moralo bi se postaviti sada kada je za analize kasno – da li je general sam odlučio o tome da se krije svo vrijeme, tj.  da li je  n e k o u njegovo ime odlučio da ga krije. To pitanje vjerovatno neće dobiti odgovor, jer okolnosti generalovog, izgleda ne sasvim voljnog zatočeništva, teško će biti, a možda i nikada  ne mogu biti objelodanjene.  Mnogo toga u slučaju generalal Mladića  ostaće  tajna, a zaključivanje tipa „dobio je šta je zaslužio“ ocjena  je onih koji, niti mogu, niti hoće da sagledaju događaje u konekstu strašnog međusobnog sukoba na ovim prostorima. Naravno, niko ne amnestira zločine, ali u ratu u BiH niko nije bio nevin, a pogotovo rat nije izbio „zbog belaja“ koje su nam nanijeli, i kako će nam ponovo nanijeti, susjedi, kako procjenjujući duboko „naučno“  neko veče  ocijeni  čuveni profesor, nekadašnji  Jugoslaven, a borac za suverenu BiH od ubistva nedužnih oficira i vojnika JNA  u  Dobrovoljačkoj, koje je lično   nadgledao -  i kako  vole  događaje  da prikažu neki  novi  istoričari. Desilo  se  što  se  desilo u  svakom ratu.  Ubijanje. Kad  rat  počne  -  tada  je teško mjeriti  dobra i  loša djela. A,  Alija je, znamo izabrao rat.

Međutim, danas  se  postavlja logično pitanje  kako  je moguće  živjeti sa  susjednim državama u nekakvom miru, stalno ih nazivajući  zločincima i agresorima, pripremati tužbe u potaji, a  stalno  pričati o  mogućoj  zajedničkoj  budućnosti ?  Kakva je to budućnost? Za koga?  Bilo  je strašnih  zločina na svim stranama i to je istina.  Ali,  jedino, za sada, Srbi, udruženi u  zajedničkoj  zločinačkoj namjeri  nanošenja zla  drugim narodima  u  BiH, jer Srbe niko nije ubijao, mučio i zlostavljao (nema žrtava, one su imaginarne), jer se  nevina,  od srpskih  zločinaca napadnuta BiH SAMO BRANILA (Hrvati još  čekaju vijesti iz Haga, nadajući se već viđenom, tj. da su se udali u dobru tazbinu, iako je rastava braka sada već izvjesna i),  te presuđeni  unaprijed, skoro  istim   mjerilima za svakog  pojedinca - zapravo nisu  imali  nikakvu  šansu da se odbrane. Priča o tome kako  Srbi, kao narod, ne mogu da se SUOČE  sa istinom o svojoj  zločinačkoj   prirodi  i zločinima koje su počinili, a nećeda prihvate „istinu„ o sebi - odavno je dešifrovana.  Svako objašnjenje, dokazivanje i rasprava sa onima koji o Srbima kao narodu  loše misle pod maskom „pojedinačne  krivice“ i neuvjerljive priče koju demantuje stvarnost – odavno je izgubilo svaki smisao. Gledajući i slušajući   bošnjačke  TV  emisije, ali  i neke naše  komentare  od kojih se čovjeku  smuči – jer takvih komentara s bošnjačke i  hrvatske strane o sopstvenom ponašanju u  prošlom  ratu jedva da ima po koji - teško se može zamisliti  nekakva zajednička budućnost, ili još  neobičnije – pomirenje u BiH. Izgleda da, čak i kad bi Dodik kleknuo kao Vili  Brant  u Potočarima  i poklonio se sjenama mrtvih (a on jeste bio tamo kao i Vučić i odao poštovanje žrtvama), pitanje je da li bi iz  Potočara izašao živ. A znamo i zašto. I znamo da teško možemo skinuti  stigmu, koju su nam oko grla stegli oni, koji su srušili Jugoslaviju (a danas prisvajaju   antifašizam, ukidajući čuvena srpska imena koja su bila simbol antifašizima), koji su  se u  ovome, ali i u prošlim ratovima, ponašali podjednako surovo prema zarobljenicima, ne poštujući ženevske konvencije.  Razlika je u tome   što su  oni,  ili  amnestirani, ili  rehabilitovani. Oni su bili dobri momci i za njihovo  domoljublje i time opravdana nedjela -  nema  dokaza  tipa   „van   svake razumne  sumnje“.

Za  svoje najbliže  general nikada neće biti zločinac. Mnogi generalovi  borci,  narod  iz rodnog   Kalinovika, kao i predstavnici svih političkih partija u Republici rekli su javno  da je general srpski heroj i imaju pravo da tako misle. Napokon, Banjaluka, Trebinje, Istočno Sarajevoi i druga mjesta u Republici Srpskoj  neće pitati Bakira koga smiju, a  koga ne smiju poštovati kao svoga  heroja. Bakir  ima  svoga  Orića  i druge -  mada nepresuđene miljenike  -  ali  narod  zna  istinu. A  ta  istina ostaje,  ma  kako  se   stvari dalje razvijale. Bez obzira na surove  presude  Srbima, na  komentare  i  razna  mišljenja, na koje pojedinci svakako imaju pravo -  ne  smije  se ovdje  kod nas zaboraviti kako su teško časni borci i ratni   veterani  VRS,  mnogi dajući svoje živote -  branili i odbranili  Republiku Srpsku. U tome nema  ništa ni upitno, ni  sporno, niti može  biti.

 Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije.