Прије тачно седам дана у први мрак ме испред Пициног парка у Београду зауставља пристојна дјевојка са молбом да је узмем под руку. Док прелазимо цесту објашњава ми да је парк пун избеглица и да су последњих дана веома агресивни, наскачу на девојке, провоцирају, отимају телефоне... И тако некадашњи избјеглица номинално штити једну Београђанку од ових новопридошлих, шта да се ради – дошли дивљи отјерали питоме. Помислим – наша срећа па код нас нема ни тих избјеглица, а и можеш ноћу ходати без страха да те неко не пресретне, налупа и нестане у сигурност помрчине.

Нема зато што је у нас власт озбиљна и одговорна на сваком нивоу одговорности и не дозвољава улазак тим апатридима, али ни по уставни поредак опасним елементима. Јуче је ДМ надмашио себе самог. Објаснио нам је како је и на који све начин опасан Захар Прилепин. Да је опасан, јесте! Причали ми у Андрићграду да су, кад је прошетао оним њиховим Страдуном, жене у несвијест падале с обје стране сокака. Једна млађа радница у ћевабџиници пала главом на роштиљ, противпожарним апаратом је одљепљивали, једва је скинули са плате, али осмијеха нису. Наравно да је ЗП опасан по ДМ-ов статус алфамужјака у БХ звјерињаку. И као писац је опасан, један му се роман зове „Грех“, што га свакако чини сумњивим првом БХ безбједњаку, а онај под насловом „Није туђи рат“ је сумњив и нижерангираним оперативцима. И још нас ДМ подучи како је озлоглашени Захар спремао антидржавне послове у друштву ЕК и МД, шпијунски мудро прескочивши како су том спорном састанку у Андрићграду били назочни и неки „перверзни индивидууми“ који су се казивали члановима жирија који је овом, по свему опасном ћелавцу, додијелио становиту књижевну награду имена нашег нобеловца. ДМ је прескочио истаћи, али је свима јасно, на основу свега горе наведеног, зашто предсједница владе РС није из безбједносних разлога присуствовала овом догађају.

Помало шокантно дјелује чињеница да је Прилепиновог насљедника по награди Бору Ђођевића пустило у БиХ и још му дало прилику да се јавно експонира на паљанском теферичу два пуна сат пред хиљадама еуфоричних дрогераша, хашишара и осталих студената. Овај озлоглашени националанархиста, са сталним пребивалиштем у Словенији, два сата је у делиријуму држао паљанску духовну младеж без обзира на странку и партију, јавно изводећи разне субверзивне пјесме, неке од њих забрањиване за вријеме Друга Тита, зачинивши све нихилистичком химном „Погледај дом свој анђеле“. Запита ли се ДМ јутрос коме то овај насљедник ЗП пјева, ко је овдје анђео? Мало се извадио на крају када је, без икакве логике запјевао „Добро јутро“. Она половина публике која је разумјела јасну асоцијативну везу ове баладе са политичким покличом „свиће“, здушно га је углас пратила, друга се почела разилазити схвативши како су поново изиграни и намагарчени, а тако су лијепо сви заједно отпјевали „Лутку са насловне стране“, урличући скупа с Бором оно „Треба ми лова!“.

С обзиром да нам је знано да се ДМ школовао нередовно и уз рад, налазим за сходно да му се нађем у вези других писаца сумњиве биографије који су се неопрезним службама провукли у читанке и лектире. Први је свакако Ернест Хемингвеј који је учествовао у чак четири рата: Великом, Грчко-турском и Шпанском као добровољац и Другом свјетском. Као и сваки префриганац, у својим дјелима је говорио супротно од онога што је чинио па је тако један свој роман назвао „Збогом оружје“, али и Баја Мали Книнџа има пјесму истог наслова, па нико и не помишља да га позове на Башчаршијске ноћи. Своју приврженост пушкама, нарочито ловачким, показао је и у свом самртном часу. Други је, несумњиво, Бранко Ћопић. Тај крајишки мештар свих хуља, којег доживљавамо као комедијанта и лакрдијаша, заправо је подигао устанак против усташа у свом крају и о томе јавно писао у својим дјелима. Од доктора Младена, не Иванића, тражио је да иде у акције, досадило му је пискарање и политичење. Несумњиву субверзивност његове природе потврђује и чињеница да је три и по деценије био праћен од стране Службе. Као и Хемингвеј није дозволио Староме крвнику да дође по њега него је отишао сам. Други велики комедијант Бранислав Нушић учествовао је у свим српским ратовима с почетка вијека, а да и није био Србин.

Али први кога би ваљало избацити из читанки јесте Милан Ракић. Он је као добровољац, тада се то звало четник, у чети војводе Вука учествовао у Балканским ратовима, на Косову је пољу пред улазак у Приштину саборцима декламовао „На Газиместану“, одликован је Златном медаљом за храброст, а само годину раније био је српски конзул у Приштини. Замислите сад да неки високопозиционирани Црнатков арлекин са реденицима преко прса као добровољац-четник јуриша на непријатељске куршуме и да сутра нађе своје мјесто у читанкама. Министре, твоје је да на вријеме предуприједиш евентуални покушај таквих девијантних појава у нашем друштву и држави.

На почетку или на крају увијек стигнемо на Косово. Упорно медији покушавају приказати како ће АВ 8. 9. 2018. у Зубином Потоку исправити све што је Слобо засро, а ни Лазарево масло по том питању није за Рамазана и да ће бити што бити не може. Покушавају нам доказати како је пред нама један велики дан за Српство и Србију, а заправо се настоји замаскирати много битнији цивилизацијски догађај који нам предстоји. Наиме, у најновијој Задрузи ће милиони заумника моћи присуствовати првој педерској таслачини на националној фреквенцији. Све је припремљено за то, сценографија на размеђу вјекова, из доба сецесије познате по свакој врсти либерализације и перверзије, народ отупио на сваку врсту моралних ограда и стара курва Европа која нас чека раширених руку. Очекујем да прво као мало посумњају у неку двојицу, па да се о томе рапсравља данима, па да као неки нешто чују, па се посумња, па у глуво доба ноћи зачујемо неке звуке из неког буџака, и онда се појаве њихове ојађене мајке да их куну, па се њих двојица јавно аутују, онда се огласи предјсједница владе, Бошко Обрадовић се полије бензином испред зграде Пинка, али заборави шибицу и тако мјесецеима, док и посљедњи геџа пред задругом уз пиво не прихвати да је то нормално и да мора тако, ко што је и АВ морао, ко што ће и он на прољеће Јеленка замијенити Ред Булом и неким пилулицама које му је кћерка донијела из Кугнсавеа кад је била за Божић, од којих га све престане и ништа не осјећа.

Пада мрак, ја дјецу саберем у кућу и закључам све браве. Шта знам опет можда и није све ко што на телевизији говоре.

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције