Јарац Мудријаш

БЕЗБОЖНИЦИ, УРАЗУМИТЕ ГРЕШНИКЕ

Признајем, нисам патриота. Нисам окачио заставу на балкон, јер то раде Американци кад се спремају да разоре неку древну културу негдје источно од раја. Нисам окачио беџ о ревер, нисам у сватовима, а ни у жалости, па да се тиме пред свијетом обзнањујем. Нисам ни на фејсбуку подијелио честитање, чак ни другима нисам лајковао, а знам да се то прати, све се прати, и треба, каква је то држава у којој интелектуалци и писци нису сумњива лица. Нисам патриота, само зато што су Они данас патриоте. Јесам националиста, какав је била Велика Исидора, јер „Национализам треба да је и по суштини и по облику чиста, висока култура. Култура у најбољем смислу речи. Морал, хуманизам, етика, честитост. Ваљаност и честитост и првокласност не само српска, него човечанска“. За то треба храбрости и љубави. Може ми се јер је моја отаџбина „свуда гдје је српска душа која“, она није држава, она није уграничена међународно признатим границама, она је једна застава и једна химна, један народ, „костију кршних то је гомила“. Као што се мајка не воли један дан у години, тако се и домовина не воли само кад ти се нареди, домовина је Светосавље, она „се брани лепотом, и чашћу и знањем“, и није оксиморон кад пјесник каже „домовина се брани животом и лепим васпитањем“, јер је „муж браник жене и ђетета“ и за њега је то питање кућног васпитања илити чојства, а не јунаштва.

У „Примјерима чојства и јунаштва“, први подгорички градоначелник примат даје чојству, што је Црногорцима дало за право да га више од вијека истичу као неспорно идентитетско и морално начело. И данас, када Црногорци нису Црногорци, него сви становници државе Црне Горе, која преферира да је зову Монтенегро, Црногорци који јесу Срби на дјелу показују да је сукус чојства отпор сваком злу човјечјем. Те плавне ријеке људи на улицама црногорских вароши и варошица су родољубље, јер се домовина брани „песмом о небу“. Овобожићна Црна Гора је најљепша српска песма о небу.

Ова слика је контраст наслову који је врхунска мисао из посланице цетињског Квазимода Мираша Дедејића. Тај ватикански архивар је парадигма савремене бесвијести. Његове лажне титуле су истовјетне лажним докторатима наших квазимодоинтелектуалаца. МД је нико, Мило је ништа, ако им ми не дозволимо да остану и опстану. Та јединствена ЦПЦ се, иначе, 2018. подијелила у двије фракције, јер је МД-ов кум Лав Лајовић себе прогласио Халидом мјесто Халида. Тај бивши директор Побједе основао је нову организацију ЦПЦ-2018, при чему су све сличности са домаћим политичким странкама истините и злонамјерне. Проблем је што је МД по образовању теолог, а кум правник, што у држави у којој се вјерске слободе размјеравају Законом предност даје ЛЛ-у, при чему не треба изгубити из вида да је ЛЛ лијеп човјек и да му је жена, да архимандрит има жену и ђецу, Српкиња, са великим С, како се сама изјаснила. Као жртва великосрпског терора у властитој кући, он је идеалан за будућег нешто у нечему, шта год то било и како год се то звало, само да није српско и да не заудара по Светосављу.

Светосавље је највећа српска мисао. Зато се тако често и користи, кад не знате како да се изразите ви своје празномишље освијетлите Светосављем. Али, домовина се не брани вељим ријечима, него „цветом и пчелом на цвету“, медом и саћем, а не слаткоријечјем, „то је љубав за облак што плови овуда“, то је парица у бабиној чесници и варница са бадњака што ти опржи испружени длан, „то није мртва груда“, али јесте и Хан Пијесак и Београд и Мостар и Беране и Босилеград и Сарајево и Призрен и све тамо гдје је Србин презрен, домовина је и Рамово ждријело и Дурмитор, домовина је љубав за дјевојчицу из друге клупе поред радијатора, али и „за тугу птица које се селе“, домовина је језик којим се пјева и којим се псује, српски језик на коме се мјесеци пишу малим словом чак и када је у питању јануар, па чак и девети.


На службеној страници јавног сервиса, на лед екрану иза највиших званичника, испред полицијског строја који нам је нагнао сузе у очи пјевајући о херојима с Кошара, зашто? Зар је могуће да никоме не боде очи, ајде што се брукамо пред малим АВ, пред првим другим родитељем у Срба, али зашто се брукамо пред својом дјецом, пред птицама које се селе, за које ће домовина постати посљедњи пјесников стих:
„домовина – то су сви наши снови“.

 

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (10.01.2019.)

Komentari
Twitter
Anketa

Какав је ваш животни стандард данас у односу на годину дана раније?

Rezultati ankete
Blog