Aleksandar Savanović

Fake историја

Овај текст је заправо приказ књиге „Атлас псеудомитологије“ Светислава Басаре. Текст је прихваћен за објављивање у Годишњаку Матице српске (овдје га објављујемо уз одобрење редакције) и у том контексту биће доступан читатељима у скорије вријеме. Међутим, неколико догађаја из претходних пар дана, попут невјероватног неукуса и одсуства елементарног здравог разума у споту Уједињене српске (https://www.facebook.com/najboljezasve/videos/410592836588852/?extid=cZn0Hp2qrY1ufaEJ), понукао ме је да и на овај начин пласирам ову причу. Причу о „fake“ патриотизму и најјефтињем петпарачком кич-национализму, на коме већ деценијама профитирају различити блефери неспособни да кажу ишта смислено сем немишљеног површног „родољубља“. Причу о непостојећој „србофобији“, о теоријама завјера, о фобији (стварној или лажној али употребљивој за ниске дневнополитичке сврхе) према другима и другачијима, о етикетирањима типа „издајници“, „сорошевци“, „страни плаћеници“, „аутошовинисти“ и сличним бесмислицама до којих једино и може добацити један скучен интелект. Басарина књига представља интиргантну хипотезу о изворима и генези ове врсте лудила коју свједочимо, на жалост све више, у нашем јавном простору.

 

 „Јаук и гробље је народ мој.

А сјајна прошлост је лаж.“

Милош Црњански

 

Недавно (2018. године) се појавио један изванредан есеј, право мало ремек-дјело филозофије историје: Атлас псеудомитологије, чији је аутор Светислав Басара, а издавач »Службени гласник« из Београда. То интригантно дјело довело је у лагодну ситуацију аутора овог приказа који се и сам спремао да напише есеј на тему аутофалсификовања српске историје, на чему сам већ подуго радио. Срећом, Басара, неупоредиво талентованији писац и вјештији са српским језиком, урадио је то много боље те ме тако поштедио муке копања по волуминозним историјским књигама, по правилу, »дозлабога досадним«, како је то боцнуо сам Басара. Као захвалност за такву услугу у уштеди времена и енергије, ред је да се Басари одужим једним приказом – коментаром, који ће слиједити магистралну линију његовог аргумента, уз одређене надопуне, које се чине примјереним ојачањем, а које су ми сада остале као непотребни рестлови.

Основна теза из Атласа псеудомитологије је интригантна и по свом домету ингениозна: у периоду од ослобађања од османлија па све до данас, у Србији се догађа специфичан отклон од реалности ка фиктивном, паганско-митолошком поимању свијета: »Новија српска историја ... није ништа друго до стогодишњи рат против реалности, који је у погледу фанатизма у многоме налик вјерском.« Структура аргумента којим Басара претендује да објасни тај отклон је сљедећа: прва тачка је завршна дијагноза: 1) Срби очито имају ирационалан однос према реалности, који је по својој природи магијско-митолошког карактера. Затим слиједи објашњење генезе која је до тога довела: 2) тај однос заметнут је у Вуковој реформи језика; 3) такав језик је захтијевао формирање метафизичког митског наратива као средства интерпретирања реалности; 4) да би тај наратив био формиран неопходно је било провести историографски инжењеринг историје; 5) митски наратив и даље одређујуће дефинише све догађаје из друштвеног и политичког живота; 6) тај наратив производи атмосферу једноумља јер санкционише постојање алтернативних свјетоназора; 7) посљедице су, логиком ствари деструктивне, у свим областима од политике до свакодневице.

У овој формули ријечи »Србија« и »Срби« могуће је комотно и без грешке замијенити с »Хрватска« и »Хрвати« или »Босна« и било који од њених конститутивних народа – готово идентичне матрице мишљења и делања постоје и ту, само су садржаји другачији[1].

  1. Примјери ирационалног односа према стварности изванредно су одабрани и наоко бенигни по карактеру: страх од промаје и догађај помрачења сунца 1999. године. Басара луцидно показује племенски, враџбински однос становника Србије али и Владе и mainstream медија према једном, у суштини безазленом догађају какво је помрачење сунца, а који је попримио размјере праве правцате националне хистерије. Зашто је то занимљиво? – Зато што показује подземне процесе једне колективне матрице мишљења, која постоји и на много значајнијим подручјима попут политике. Наиме, чињеница да један интересантан, али објективно безопасан догађај помрачења, може изазвати атмосферу близу колективној параноји страха, показује нам да се доминанти јавни дискурс у Србији формира не на основама објективних чињеница и фактичког стања ствари, већ на фиктивним, готово магијским интерпретацијама.
  2. Не мање ингениозан је и покушај детектовања мјеста и времена у коме се такав однос спрам реалности заметнуо: кључни моментум тог заокрета је средина XIX вијека, а кардинални догађај који је такво скретање омогућио је Вуков инжењеринг српског језика. Басарина теза је да је Вук (»типични човијек оријента«) тривијализовао и »посељачио« српски језик тиме што га је реформисао у правцу »народног« језика, који служи за просту свакодневну комуникацију између обичних људи, а очишћен је од »сувишних« интелектуализама. На примјер, избацио је многе ријечи које изражавају апстрактне појмове (ибид: стр.79). Наш домаћи херој Петар Кочић само је један од сљедбеника Вукове доктрине »народног« језика. С обзиром да је »језик кућа битка« (Хајдегер), та антиинтелектуализација језика имала је далекосежне посљедице по психу, карактер, историју и судбину народа. На примјер, таквим језиком онемогућено је, или у најбољем случају осакаћено, апстрактно мишљење - мишљење у појму, и сходно томе дубља рефлексија догађаја јер он напросто нема појмовни апарат какав захтјева једно, рецимо, филозофско мишљење[2]. То значи да је вулгаризација језика осудила оне који њиме говоре на исту такву егзистенцију. Прост, народни језик повратно је дјеловао као реакционарна сила која онемогућава истинску еманципацију. Када се имају у виду тако драматичне посљедице Басара се не либи да иде и корак даље и пита се да ли је у питању свјесни пројект Аустроугарске: »субверзија (смишљена у Бечу) да српски народ погрузи у таму незнања, да га претвори у бесловесно племе које у зимским ноћима, поред ватре, уз гусле, запева о подвизима јунака из митске прошлости?« (ибид: стр.79).
  3. С обзиром да унутар тако редукованог језика није могуће дубље филозофско и религијско одношење са стварности, логична и неминовна посљедица је да се смисао и сврха егзистенције, како персонални тако и колективни, тражи у алтернативним формама какава је митологија и сурогат форме фалсификованог и тривијализованог хришћанства. Басарина луцидна хипотеза је да је Вукова језичка контрареволуција пружила основу за повратак анахроним егзистенцијалним кључевима: миту и епским нарацијама, са свим погубним и деструктивним посљедицама које такав однос са стварношћу може произвести у савременом свијету. На крају је из бућкуриша историје дестилован један свеобухватан псеудоисторијски митски наратив састављен од више, данас већ може се рећи архетип-слика (Косово, »небески народ«, светосавље, жртва, »српска посебност« итд, те у негација-смислу: »Ватикан«, »Запад«, завјера, »издаја« итд). Тај наратив постао је засебан ентитет који описује и дефинише све догађаје стварности с тачке гледишта »српског становишта«.

 

  1. Поступак којим је то урађено подразумијевао је реинтерпретирање, кривотворење, селектовање, догађаја из прошлости, а нису ријетке ни пуке лажи. Прва жртва била је, дакле, историја и историографија, а за њом су сљедиле и све остале области: фалсификовање, мање или више свјесно, постало је неопходан »метод« (сиц!) за усклађивање стварних догађаја прошлости с потребама митске свијести и зацртаног наратива. Басара овоме не придаје довољно простора, и задовољава се са само пар овлашних примјера, попут фамозног етикетирања Вука Бранковића за косовску издају. Али ова је ствар по нашем мишљењу више него значајна јер пружа prima facie доказ за ипак апстрактну аргументативну линију из Атласа псеудомитологије, и било би корисно проширити списак. Косовска битка и прича о њој можда је и најбољи примјер: инсистирање на српском поразу, које нема утемељења у чињеницама и историјским доказима, на први поглед може дјеловати зачуђујуће – јер зашто би неко себе својевољно прогласио губитником неке давне битке? Очито: да би косовски дио митског наратива могао бити креиран како је то захтјевао мит о »страдању«, мит о »небеској« побједи Лазара наспрам »овоземаљске побједе Бајазита итд, догађаји су се морали фалсификовати. Одлична надопуна је једна друга битка, заправо једна од најважнијих битака српске историје – она код Никопоља 1396. године. Зашто је ова велика битка и величанствена побједа »српског оружја« у најмању руку прешућена, ако не већ и поништена у колективном сјећању. Прије пар година питао сам своје студенте колико знају о те двије битке. Одговор је био баш да се човјек запита: косовски мит су сви изрецитовали; за Никопоље нити један од њих није ни чуо. Једнако тако сви знају све о Лазару, али о Стефану Лазаревићу, једном од најбољих и најуспјешнијих српских лидера, знају релативно мало. Очит је разлог, бар онај предњеплански: Стефан и Никопоље се не уклапају у доминантни наратив, ако ништа друго (а слутим да није само то у питању) јер су пресудили хришћанским крсташима у име својих муслиманских господара. То може бити непожељан факт, са становишта многих Срба можда и достојан презира и стида, али ипак је у питању чињеница која се догодила, и при томе несумњиво таквог ранга да ју није могуће прешутјети. Како то да је онда тако ефикасно потиснута у заборав?

 

Info o tome sa Wikipedia: https://en.wikipedia.org/wiki/Battle_of_Nicopolis

Једнако тако, комплексна личност Бајазита, представљена је у крајње поједностављеном црно-бијелом свјетлу. Он јесте освајач, али у стварној историји све је много компликованије него што изгледа и него што поједностављујући народњачки мит допушта. На примјер, његов однос са Стефаном Лазаревићем ни изблиза не личи на однос господара и вазала, а његов однос с Оливером, и епска смрт у Темерлановом заточеништву, мало коме на овим простирима, сем стручњака, су уопште познати. А чак и многи стручњаци не знају за једног Србина који је освојио Кипар – Лала Мустафа Пашу, Србина из Сењака, који је 1571. године освојио Фамагусту, последње венецијанско упориште на Кипру, и након тога извршио масакр над хришћанским војницима Serenissime, готово једнак оном покољу који је Бајазит направио над хришћанима након Никопоља. Опсада и освајање Кипра су тако значајни за историју Европе XVI вијека да је крајње упадљиво одсуство ширег знања о томе да је предводник те акције био један наш сународњак. Оваква селективност у регистровању историјских чињеница које »смију« ући у фундус колективног памћења, те фалсификаторска реинтеретација стварних догађаја и њихових посљедица, је нешто што се у мањој или већој мјери ради у свим народима, али код нас је попримио размјере инжењеринга колективне психе без преседана, и право је зачуђујуће како није детаљно изучаван у психологији, филозофији историје и сродним областима. Басарин кратки есеј је, ако ништа друго, бар у том смислу инспиративан и изванредан допринос.

 

  1. Митско-епска форма интерпретације стварности пренијела се кроз језик даље у све форме друштвеног живота и све до данас. Стварни догађаји, какво је нпр. НАТО бомбардовање Србије интерпретирају се као »антисрпска завјера«, а не као посљедица низа узрочнопосљедичних догађаја. Рационалан однос према стварности очитује се у смјештању неког догађаја у ланац каузалитета и сходно томе разумијева га се као посљедицу претходног низа одлука. Дакле, питање у конкретном случају гласи: који су то догађаји и (погрешне) одлуке довеле до илегалног напада на Србију.[3] Али када се ствар тако постави онда се, наравно, долази до проблема властите одговорности: агресија није произашла ниоткуда, већ је посљедица катастрофалних политичких одлука и поступака власти и народа Србије. Бијег од одговорности и бијег од реалности (који иду руку под руку у оваквим формама патологије) догађа се у форми митског наратива о антисрпској »завјери« или чак »космичкој неправди«. У суштини то је пука »пракса трансфера одговорности на псеудометафизичке ентитете« (ибид: стр.48). Бесконачне теорије завјера, које се свакодневно појављују у нашем јавном простору примитивна су, најједноставнија форма тог трансфера. Наравно, ови су догађаји редовно праћени различитим враџбинама, налик онима о помрачењу сунца и промаји. »Осиромашени уранијум«, је богомдана тема: као невидљиви, обичном пуку тешко провјерљиви и мистичан, одлично се уклопио у причу[4] о апсолутној мржњи према »страдалним« Србима: таквим »сотонским« агенсом не нападају се политички и војни противници већ је то покушај истребљења »небеског народа«.
  2. Отколон од реалности логиком ствари производи катастрофалне посљедице у тој стварности. Политика и држава које се воде и усмјеравају према фиктивним митским критеријима морају доживјети неуспјех у стварним политичким борбама и друштвеним процесима: »Камиказе историје, ето најкраће дефиниције српског друштва и његових елита, које у упорном разбијању главе у чеоним сударима с реалношћу – проистеклим из крајње наопаког и површног схватања себе, околног свијета и свог места у том свету – не виде силу историјске нужности, него, - ово је прави хит у филозофији историје – ''историјску неправду''« (ибид: стр.49). Консеквенце овог аутодеструктивног процеса су потпуно одсуство рационалитета у политичким одлукама и друштвеним процесима. Тако ми, на примјер, своје односе са најближим народима – Хрватима, Бошњацима, а ових дана нарочито то видимо и с Црногорцима, не интерпретирамо на рационалистички начин, већ те односе смјештамо у поједностављену, очито бесмислену тезу, како су то »све Срби«, али отпадници од свог властитог идентитета. И тако се ствар само још више погоршава. Врло слична ствар је и са интерпретацијом српско-албанских односа, премда је у задње вријеме објављеног више важних радова на ту тему. Занимљиво је да анимозитет између тих народа нема тако дубоку историјску позадину како се жели приказати и свакако није безуслован. На примјер, у Другом рату за Скадар (1419-1423), главне албанске породице Дукађини и Кастриоти борили су се на страни Стефана Лазаревића, док су браћа Црногорци здушно подржавали Венецију. О томе се може информисати чак и на Wikipediji[5], но не чуди да ово у нашем народу нису широко пласиране чињенице (такве које би биле конституент колективног сјећања) јер се не уклапају у допуштени митски наратив о Црногорцима као заправо Србима, и Албанцима као мрским и вјечним српским непријатељима. Умјесто поједностављујуће бинарне (или-или) матрице која је захтјевана митским наративом, право питање би требало да гласи: који су то историјски процеси и одлуке довели до тога да, објективно блиски народи дођу чак до нивоа јасеновачког геноцида – претензије, не да се војнички побиједи, већ биолошки уништи онај »Други«. С обзиром да таквог рационалног преисипитивања нема, не чуди да су поступци ирационални, па сходно томе и посљедице деструктивне, а грешке се понављају.                                                                                                                     
  3. Басара примјећује и изразито антихришћански карактер ових митско-магијских наратива и указује да би, да узмемо претходни примјер НАТО напада на Србију, истинска хришћанска интерпретација имала форму »казне за гријех«, казне за претходно почињене грешке и непочинства, за »Пад« (аналогно познатом Августиновом тумачењу пада Рима), и сходно томе испоставило би захтјев за преиспитивањем себе и на концу моралним препородом. Умјесто тога СПЦ се прикључила лудилу и претворивши себе у паганску секту активирала архетип окидаче попут Косовског мита. Басара, по свему судећи дубоко религиозан човјек и искрени хришћанин, указује да је тривијализација православног хришћанства код Срба резултат захтјева за компатибилношћу свих интерпретативних кључева са митолошком свијешћу па тако и вјере и цркве. Зато српска историја »и није историја, већ лажна религија«. А религија није истинска религија већ митологоизована историја. »Национализам је постао нека врста религије, а Црква је запала у етнофилетизам и клерикализам, да би се на крају претворила у најважнију ''институцију'' српског народа« (ибид: стр.75). Христијанизација словена није тако код Срба довела до »христијанизације паганства« већ до »паганизације хришћанства« (ибид: стр.72). Неколико је важних примјера који ово илуструју. Тако Басара указује на антихришћанску суштину светосавског култа. Тај култ је пагански по свом карактеру, јер је израз неционалнистичког ексклузивитета, те је као такав »у теолошком смислу јерес« неспојив с хришћанством као »универзалном религијом« (ибид: стр.90).

 

  1. У свим областима друштвеног живота произведене су носеће личности адекватне потребама митолошке преради дате области. Парадигма примјер тог типа личности у Цркви је митрополит Амфилохије »великан овдашњег етнофилетизма, питорескна мешавина хришћанског монаха и племенског врача, старозаветног пророка и ровачког сердара« (ибид: стр.100). Фигура »најумнијих српских глава«, »национално одговорних«, чији је парадни примјер Добрица Ћосић продукт је, или боље речено реликт, оваквог антимодерног схватања државе и друштва. Најдрастичније се то може видјети у науци, јер је она по себи објективна, и као таква у суштини сводива на метод. Међутим, с обзиром да таква наука не може подржати захтјеве митолошке реинтерпретације стварности, потребна је специфична личност научног радника као »национално одговорног« типа, спремног да интерпретира ствари на начин како доминантни, политички успостављен, наратив захтјева. Атлас псеудомитологије почиње злобним описом »историка не стероидима«: слика фигуру патриотског, национално одговорног историчара (а може се односити на сваког научника из области humanities). Његов задатак није да верификује догађаје битне за стварно историјско сјећање народа и тиме формира колективну меморију успостављену на стварној историји народа, већ да претумачи, и чак фалсификује, те догађаје у складу с дневнополитичким потребама за одговарајућим смислом прошлих догађаја. Објективни, стварни карактер тих догађаја жртвује се на пиједесталу националне одговорности и fake патриотизма. Тај и такав квазинаучни рад представља прави правцати рат против реалности, једну перманенту акцију прекрајања и прилагођава реалности митоманској прошлости и обрнуто.

Интелектуалици, из било које области, који не пристају на овакву издају здравог разума и елементарног интелектуалног поштења, и одбијају да безрезервно подржавају доминантни наратив, који нису у матрици наивног немишљеног »патриотизма« и пучког национализма, етикетирају се као »издајници« и »страни плаћеници«. Узимимо за примјер опет тему »осиромашени уранијум« и хајку која је поведена против Зорна Радовановића – епидемиолога и универзитетског професора – дакле, неког ко је без сумње кредибилан да се изјасни на ту тему. И овлаш анализа медијских иступа противника његове тезе показује да се они не фокусирају на крајње егзактне тврдње које је изнио, већ се ствар преводи на језик теорије антисрпске »завјере« и ад хоминем дисквалификација из класе »издајник«. Нас овдје не занима да ли је дотични у праву, већ нам је битан тај прелаз у »аргументацији«: сељчка фора да се конкретни, математички разумљиви искази, покушавају побити етикетирањем и дисквалификовањем аутора исказа. Крајнја сврха овог некултурног поступка је да се утјера ментални страх у кости сваком будућем »издајнику«.

Изванредна је и Басарина хипотеза/запажање да су коријени сумњичавог односа према таквим истинским интелектуалицима који одбијају да иду линијом мањег отпора и подилазе увријеженим мишљењима, и уопште осуда другачијег мишљења (која код нас заиста поприма форму маније гоњења) такође заметнута у Вуковој »фолк« филозофији језика и »народном« говору. Басара луцидно скреће пажњу на флоскулу »народ и поштена интелигенција« која указује да је »поштена« интелигенција (придјев иде само уз интелигенцију, дакле имплицира се да постоји и »непоштена« интелигенција, али не и »непоштен« народ) само она која заступа ставове народа, која подржава преовлађујући дискурс и подражава инстинкте масе. У здравом друштву ствар стоји управо обрнуто: врхунски интелектуалци јесу управо они који иду напријед и проблематизују увријежене општеприхваћене догме.

 

  1. Формирани митолошки наратив издигао се изнад државе, друштва и народа, и постао нека врста метафизичког ентитета који искључује критику и алтернативу, и свакога ко покушава да мисли другачије таргетира као издајника, страног плаћеника, сорошевца и шта већ све не. Посљедица за ментални склоп народа и психологију масе је очита: колективно једноумље које »напросто присиљава Србе да мисле онако како је прописано и да слепо следе своје митоманско-мегаломанске елите у сваком суманутом подухвату који се уклапа у поетику јуначких пјесама« (ибид: стр.41). Одсуство критике и критичког мишљења, стигматизирање алтернативних погледа на свијет, блокада преисиптивалачког рада итд, нормално производе стагнацију и стање друштвене апатије и конзервираности у једном стално истом духовном добу – оном који је у оквиру описаног митолошког наратива. Отклон, патолошки по свом карактеру, у »Небеску Србију« мора имати свој деструктивни одраз у стварној Србији. Очит доказ за то је прост таксативни попис »историјских догађаја« у којима су субјект били Срби, и за које се и површним бацањем ока може видјети да су представљали покушај да се реализују немогући, па чак и непостојећи и апсурдни циљеви: једно константно »јуришање на историјске вјетрењаче«. Српска политика и њени циљеви остали су »за сва времена заробљени у лимбу паганске митологије« (ибид: стр.61).

 

  1. Карактеристичан феномен – посљедица претходно описаног бијега од реалности у митолошке нарације, је крајње редуктивно схватање политике и државе. Отуда карактеристична бинарна »или-или«, »Ми«/»Они« и сл. форма политичког говора. Тако се и појам слободе, који је кардинални појам савремене политичке филозофије, код Срба схвата крајње поједностављено – као одсуство страног завојевача (ибид: стр.87), а не као слобода сваког појединца у јавном простору. »Ћосићев парадокс« - да Срби добијају у рату а онда то изгубе у миру други је начин да се каже исто: ослободити се од освајача је само први нужан корак ка слободи, ка слободи народа, државе и личности, али то није довољно за слободу. Нужни услов није и довољни услов. То је тек »негативни« корак, негација у правом хегеловском смислу, која не може дати синтезу. Након што се ослободи према споља потребно је ослобађање и према унутра. Зато Србија као држава себе изгуби чак и након побједе у рату. Држава настала на таквом поимању слободе никада не може ни бити довршена у смислу у коме се појам држава данас користи. Србија је зато у задњих 200 година недовршена држава која се може успоставити као политички самосталан ентитет, али није у стању да себи да позитивну форму: »Срби у периоду мира, напросто, не знају шта да ураде са самима собом и како да уреде вечито недовршену државу« (ибид: стр.89). Наш савремени израз тога су разне форме демократских аутократа који су успостаљени у свим »српским« државама – чак и у формално демократском парламентарном систему ми константно склизнемо у неку форму вожда-владара. И у слободној држави ми остајемо персонално неслободни.

 

  1. Закључак би могао бити сљедећи: српска држава настала је као резултат »мјешавине влашке магије и сељачке политике« (ибид: стр.31), њене политике се већ 200 година креирају »идењем низ длаку масовним халуцинацијама«, а њени политички актери су углавном »амбициозни типови без икаквог карактера, става и идентитета (осим националног), који би у свакој другој историји словили за мутиводе и преваранте« (ибид:стр.36). Српска историја »редовно допада у шаке авантуристима и пропалицама скупљеним с коца и конопца« (ибид: стр.37).

 

  1. Наравно, постојали су покушаји отклона од такве судбине. Врло значајно је опажење о еманципаторском карактеру Сеоба – »тај можда најзначајнији догађај у новијој историји Срба – егзодус који је Србе извео из оријенталног ропства и повезао их с Европом ... Провиђење је Србима показало пут на северозапад, ка Европи, и део Срба је – послушавши га – тамо и кренуо, да би се у додиру с развијеном културом просветлитли, обучили војној и свим другим вештинама, основали школе, почели да похађају универзитете ...« (ибид: стр.73).

Међутим, умјесто да наставе у том правцу и постепено се издигну до нивоа напредних европских култура Срби су се »окренули тамном вилајету који су већ једном били напустили« (ибид: стр.74).

Најзначајнији новији отклон од овог фаталистичког и заосталог односа према стварности покушао је Ђинђић. Можда и најљепши а истовремено и најпотреснији редци Басарине књиге гласе:  »Српска историја се симболично завршила, тачније — исцрпела, дванаестог марта две хиљаде треће године, на дан када је — после серије генералних проба и покушаја, који су месецима увежбавани пред очима (и уз благослов) такозваних безбедносних служби и читаве јавности — ритуално погубљен Зоран Ђинђић, личност којој је само мало недостајало да савлада двестагодишњу инерцију и да — као што је то много пре њега у Русији учинио Петар Велики — отвори прозор, не у Европу, него у реалност, да савлада отпор полуфеудалних, паразитских елита и да Србе — суморну колонију вишећелијских организама — усмери ка стварању заједнице слободних људи — нације. Живот у Србији је, истина, и после тог датума наставио да тече, али чисто биолошки, на начин на који нокти и коса расту после смрти, у облику математичког скупа индивидуа које свој смисао проналазе искључиво у рециклирању прошлости и које на окупу одржавају опскурни култови тенисера и лошег пива.« (ибид: стр.100-101)

Остаје да се види да ли ће се појавити, и колико ће га требати чекати, сљедећи такав покушај. Као и увијек у третману неког стања први корак је разумјети шта је проблем и како гласи питање. Чак и ако није сасвим тачан и прихватљив, Басарин кратки и наоко непретенциозни спис врло је инспиративан, побуђује на мишљење, и самим тиме велики је корак у достизању тог циља. 

[I] »Рат против реалности није обиљежје само српске хисторије и српске националне идеологије, већ је доминантна ознака свих балканских повијести, идеологија и политика. Да је то случај и с хрватском и бошњачком повијешћу и њиховим садашњим идеологијама, потврђују и најновији јавни иступи хрватске предсједнице Колинде Грабар-Китаровић« https://www.oslobodjenje.ba/vijesti/bih/fra-drago-bojic-bosnjacka-elita-velica-srednjovjekovnu-bosansku-drzavu-i-istovremeno-gaji-kult-mehmeda-osvajaca-koji-je-samostalnost-te-drzave-ukinuo-483743

[II] Српски језик нема чак ни базичну филозофску ријеч »битак«. Код нас је Хајдегерова књига »Битак и вријеме« преведена са »Биће и вријеме«. Али »битак« и »биће« нису исто у филозофском рјечнику.

[III] Није довољно само рећи да је у питању криминални акт агресије на једну земљу без сагласности УН, што јесте тачно, али ми смо знали да је то тако. И одлучили се на немогућу опцију да уђемо у рат с НАТО. Очито је сљеђење косовске матрице и „Лазаревог завјета“.

[IV] Аутор овог текста нема довољно стручног знања да би се изјаснио на ту тему. Оно што се хоће рећи је да се та тема одлично уклапа у тражени наратив, невезано да ли јесте или није тачна – о чему сада већ постоји озбиљан фундус релевантних свједочења. Упореди нпр: Радовановић Зоран, »Осиромашени уранијум и обогаћена машта« (Данас, 27. дец. 2016), или: https://www.blic.rs/vesti/drustvo/nas-poznati-epidemiolog-ovih-16-stavki-ruse-svaku-povezanost-nato-bombi-i-raka/vdmhkf8 . Чак је и већи проблем ако је прича тачна: деструктивност мита огледа се у томе што почињемо сумњати и у такве ствари, јер смо већ навикли на подозрење да нас мит вара.

[V] https://en.wikipedia.org/wiki/Second_Scutari_War

 

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije  (21.09.2020)

Komentari
Twitter
Anketa

Da li visoki predstavnik Valnetin Incko treba da nametne zakon o zabrani negiranja genocida u BiH?

Rezultati ankete
Blog