Neću gledati film „Dara iz  Jasenovca„ ne zato što ne želim, nego zato što ne  mogu. Čitala sam nekada davno „Magnum Crimen„ dr Viktoroa Novaka, objavljenu 1948  u Zagrebu  i   ništa   više  mi  ne može promijeniti, niti ublažiti  taj strašni, jezivi doživljaj - a pomenuti pisac se nije bojao da će istinom o nezamislivom stradanju Srba, Jevreja i Roma  u Jasenovcu  „otići u krajnost„  niti uvrijediti  onaj dio klerofašističke  crkve u  Hrvata  ( koji su listom bili za  NDH ), jer su Hrvati  dočekali Njemce sa cvijećem i ekstazom u Zagrebu 1941, a  Njemci   su šestoga  aprila 1941  zatukli Beograd, bez najave, jer su znali s kim imaju posla.

Pročitala sam naravno i „kritiku„  pomenutog filma novinara Lista „Variety“, poznatoga Jay Weissberga, ali i druge, i  zgrozila  se nad  onim što su ljudi  napisali, ne zato  što   mislim da  je   t a j  srpski  film dostigao neke  umjetničke vrhunce, i  da  i  nije, to  nije ništa novo u filmskoj kritici,  pa ga neka objektivna kritika, ili komisija  nije uvrstila  u tih petnaestak filmova koji zaslužuju prolaz,  jer  pri tome BiH  produkciju i   korištenje  navodnog   genocida nad Bošnjacima od strane vrhunskih,  sadističkih  zločinaca  Srba ( kakvi  j e s u  bili izabrane ustaše u Jasenovcu po krvoločnosti),  i  krivice  SVIH   mogućih  međunarodnih  faktora, koji su  s v i   bili  na  strani Srba  - koristi maksimalno  čuvena  sarajevska režiserka   Jasmila    (protiv koje ja  lično nemam ništa, žena vrlo uspješno plovi  na talasima medijske  satanizacije jednoga naroda, a brani  i uzdiže  svoj)   -  za čije  zločine  i  sadističa  klanja i odsjecanje glava  - gospođa ne zna, niti hoće da zna i  koja i nema  druge teme  (zadata matrica godinama)  nego temu silovanja  i  ubijanja nedužnih  civila Bošnjaka ,  kojih  je bilo, to niko ne spori. Ali, postavlja se  pitanje  ima  li ovome kraja ?

Dakle, danas  nam je jasno, ako  do sada nije, gdje smo i čemu se možemo nadati.. To što mi do danas  nismo snimili  filmove na temu  stradanja Srba, i u pvome ratu kada su izašli kao pobjednici, pa kasnije nisu nam bila kriva naša nekadašnja        „jugobraća„ za zajedničku zemlju sa saradnicima okupatora, to  što su ćutali srpski  partizanski  generali, slušajući Tita,  što su  proleteri pustili  da Jasenovac „radi“  i  nakon oslobođenja  Aušvica,  što su objektivno mogli, ali nije bilo naredbe s vrha, što Tito nikada nije kročio na  jasenovačke okrvavljene daske da se pokloni žrtvama-pitanja su na koja  ja nemam  odgovor, ali ga danas mogu naslutiti.

Dakle, potpuno je jasno šta su kritičari  i  grobari  pomenutog  srpskoga  filma  htjeli da kažu, očigledno zadati smrti udarac, zaborav genocida nad Srbima i tragediji  Jasenovca , naročito  s a m o   Srbima,  jer  Jevrejima  ne  smiju, mnogo su  jaki  bankari, Romi tj. Cigani za „čistunce“ američkih  i drugih  medija i ne postoje, a zapravo  pišu po zadatku krugova omamljenih bošnjačkom pričom o Srebrenici, tome da nemaju nikakvu krivicu za građanski   rat u  BiH, dapače -  o tome kako danas niko ne bi trebalo da snima filmove o holokaustu  - jer bi to značilo, parafraziram Weissberga, kako je za holokaust  kriv  cijeli  njemački narod. Kakvo ulagivanje, kakva hipokrizija kad znamo da i danas postoje odlično  organizovane  grupe mladih nacista  - ne  samo u Njemačkoj nego i u Danskoj i Norveškoj, mladih skin –head –sa, čiste rase i  arijevskog porijekla. Angela  Merkel o njima  ne govori  javno – jer to ne bi  bio  imidž  „slobodne  Europe„  koja se temelji na multikulturnoj i multinacionalnoj Njemačkoj, koju kancelaraka   godinama propagira, prvo pozivajući  da u zemlju dođu migranti  da se uklope u zapadni način života  -  mada je imala, sjetimo se njenih izjava  i  ispada u tom smislu !

Hrvatima, ovima u novoj nezavisnoj, koji su  besprijekorni članovi  EU (za šta im je pomogao i  njihov  iskreni  saveznik u drugom ratu - Njemačka) kritičari   poručuju da nemaju za šta da  se stide, da ne treba „da se uvrijede„  jer oni nisu  t a j  narod koji srpski film  o Jasenovcu  kao blati, to su Srbi izmislili,  oni su izmislili  Jasenovac  da bi  utvrdili svoje  „teritorijalne pretezije„ koje  kao  imaju i danas.

Postavljam pitanje : Kakve je teritorijane pretenzije  imao nesrećni narod Kozare,  taj siromašni, nedužni narod, odveden u  kolonama na stratište i klanja  „radnog“ logora  Jasenovac, s  djecom u naručju, a tamo na ustaškim bajonetima  – čiju je to zemlju htio za zauzme osim da ostane na parčetu svoje, krvlju natopljene zemlje. Godinama  sa Kozare nije bilo momka  za regrute - nije bilo  muškog djeteta zrelog za vojsku! I to je laž, zar ne, „čestiti“ glasogovornici  revidrane istorije, laž da postoje dokazi s  imenom i prezimenom, oko 22.000, ako ne i više, pobijene srpske djece u jedninom logoru za djecu koji je postojao baš u toj državi, satelitu nacističke NjEMAČKE.

A  šta  je  uopšte  danas  istina?

Istina je ono što  Zapad danas  kreira, uz svesrdnu pomoć Vatikana. Treba uzeti  pa pročitati i nešto što nije hrvatska i europska propaganda, kao recimo pisma italijanskih  vojnih  „dužnosnika“   iz  drugoga  rata – Berlinu, u kojima se navode „sadistički  zločini  u Jasenovcu i drugim mjestima  koje civilizacija  ne pamti -  ili  djela  pok. Smilje  Avramov, koja je ušla u vatikanske  podatke i tajne dokumente u originalu  -  pa shvatila odakle potiče, i ko postiče strašna i nepravedna  anatema  koja se baca na sve što je srpsko, i  što je najgore  gdje i  neki Srbi sami sebe  pljuju i  mrze – da se umile strancima, od kojih očekuju da će da ih zavole. Da ih konačno zavole. Neće. Ta priča  se neće desiti, bar ne za života moje generacije.

Bili smo antifašisti, vjerovali u  to da pravde ima, da će vremenom ipak nešto da se promijeni. A onda raspadom Jugoslavije (a ujedinjenjem Njemačke)  –  počinje  krvavi ples. Hrvati koji su dobili sve što su htjeli, ali ne i veličanje ustaštva,  Sloveci koji su dobili sve, ali bilo im je malo (ali makar danas ćute i opet  trguju  sa Srbijom) i Muslimani koji su baš u toj zemlje  postali nacija   - gaze Jugoslaviju  kao trulu jabuku, ne bi li bili nezavisni. A danas se javno govori, dokumentuje novom revizijom istorije,  spinuje, bulazni  kako  ko  stigne -  o tome kako je Srbija  htjela rat, niko drugi nego Srbija !

Svi su  izgledi da je grobna tišina o zločinima nad  Srbima. Jevreji su, bar javno pitanje holokausta i njemačkih krematorija  stavili nekako pod tepih, te sarađuju sa novom Hrvatskom,  jer   politika  i interesi, ta  neumitna  i neumoljiva,  često i nevidljiva  ruka, rješava  d a n a s  pitanje  krivaca i nevinih  u  vremenu izokrenutih i  revidiranih  istina,  kako  kome padne na  pamet  –  te  ta  čelična  ruka  gura, evo i strašnim, nedvosmisleno političkim kritikama „Dare iz Jasenovca„ prema  užasnoj, neshvatljivoj  mržnji prema Srbima, koja ne prihvata nikakava objašnjenja,  činjenice, dokaze. Ništa.

Srbi  ne  mogu biti   heroji,  istina   previše  ih  je   i  bilo u  istoriji  - imam  tu  i  lični doživljaj: Moj otac - prvoborac, teško ranjeni  lički  partizan 1942  baš na Baniji, a  odani član KPJ- u, trebalo da  dobije čin generala pred penziju. Imao je informacije da će se to desiti.  Ali, nije. Teško je to podnio. Kasnije smo saznali  iz  krugova  bliskih nekoj vojnoj komisji da su na red čekali brojni hrvatski, slovenački i muslimanski pukovnici – pravi  prvoborci od  1944 godine  -  a Ličana i  Krajišnika  je  i bilo  previše među generalima.

Srbima  treba oduzeti još samo život. Iako i  život preživjelih  više nema vrijednosti u zemlji, u okruženju u kojem  ih  svakoga časa za nešto optužuju, i snimaju filmove u kojima su Srbi  gori od nacista.

Stoga, s  tugom i grobnom tišinom u srcu - sjećam se riječi onoga starca na stratištu negdje, najprije u Jasenovcu, svjedno gdje u NDH –a, koji mirno posmatrajući  krvave egzekucije naroda srpskog, čeka svoj red, gleda u oči dželata, i  kada  ga  kama  dočeka, on kaže   „Samo ti sine, radi svoj posao....„ Ove riječi je u svojoj knjizi o jasenovačkom dželatu koga je, sluđenog  od  snova i jezivih sjećanja, liječio na Jagomiru (psihijatrijska klinika), napisao dr Nedo Zec čuveni bosanskohercegovački psihijatar. Mogu se provjeriti.  Mada ..čemu ?!

Dara, Mara, Stoja, ili  Nevenka  i njihova  nedužna djeca  u Jasenovcu ili iz   Jasenovca  -  nisu   prošle u  nečiji  širi  izbor  podobnih  filmova   za  Oskara   -  ona je, kažu,  dio srpske propagande i ljaga  koja se baca, kako kažu, na Hrvate „filmski“ kritičari. Ali, prošla  su tamo gdje treba. Na nebo. Gdje i svi srpski mučenici iz Prebilovaca, Jadovna, Garavice, hercegovačkih jama, živi ili samo preklani, zatrpavani krečom i zemljom  i kasnije zaliveni betonom, da  se ustaše ne uvrijede, ako se istina sazna.

Ubistvo je ubistvo, zločin  je zločin, naravno, ali način kako neko nekome oduzima život, ne metkom kako je smrt najlakše podnijeti, jer je brza  – ako već ubica  čini  taj strašni zločin – ali raditi ono što su radili u Jasenovcu – prevazilazi i  najastrašnije moguće mučenje žrtava  – da bi na kraju žrtva  umrla, ne  kao čovjek nego kao maljem udarena, ili  preklana  životinja. Da  li će se neko složiti, ili ne –  ja neću raspravljati. Postoje činjenice, slike, zapisi  - sve se zna,  kao recimo   snimak rezanje glava testerom, kaiševima vezani noževi  za ruke za efikasnije  ubijanje, srbosjeci,  sjekire, vrbe za vješanje ...E, to  nije  trebalo objelodaniti. Da se Hrvati ne osjete povrijeđeni u svojoj katoličkoj, benevolentnoj čistoti. Pogotovo ne  Vatikan, koji  je zločince preveo „na drugu obalu„ pacovskim kanalima, za  šta takođe postoje dokazi.

Zar je neko normalan u Srbiji  i mislio  da će   o v a j   srpski  film  proći europsku,  ili američku  „kapiju prolaza“  za odabrane, a  da  će Jasmila ostati  iza tih  vrata  sa filmovima o genocidu nad  Bošnjacima.  To svakako nije mogao biti  srpski film. Sjetimo se  „Skupljača  perja„  bez uvrede,  a za pohvalu  za super glumca  pok. Bekima Fehimua – ali ta tema, taj narativ, te krvave scene rezanja ruke o  razbijenu čašu, su mogle proći u Kanu, prikazujući  naše Cigane, u najboljem  svjetlu -  ne i Srbe, oni  nisu  ti likovi, ni kada se raduju, ni kada pate...

Oskar je  kao  rezervisan  za  vrhunska   filmska  umjetnička  dostignuća, ne  za politiku.  Bar bi trebalo da jeste. A sa  „Darom“, to nije bilo tako.

Sramota.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (12.02.2021)

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne predstavljaju nužno uredničku politiku portala Frontal