Aleksandar Jokić

Ко не мисли овако тај клевеће и лаже

Све чешће смо свједоци да се јавне личности, нарочито политичари, жале или хвале како су покренути поступци због клевете, било да су они тужиоци или тужени. Да бисмо уопште кренули  у анализу овог феномена и куда то води, кренућемо од дефинисања и анализе појмова које користимо.

Према Закону о заштити од клевете Републике Српске члан 5. став 1. „свако пословно способно лице које проузрокује штету угледу физичког или правног лица изношењем или проношењем изражавања нечег неистинитог, идентификујући то лице трећем лицу, одговорно је за клевету...“. За постојање клевете овдје је потребно проузроковање штете угледу. Битно је нагласити да је могуће потраживање нематеријалне штете према Закону о облигационим односима и за повреду части како је дефинисано чланом 200. став 1. али се овдје нећемо бавити овим појмом, иако се исти често користи заједно са угледом или чак као синоним угледу. Битно је само разлучити да није ријеч о синонимима, иако су јако слични и блиски појмови.

Углед је један од оних појмова које сви знамо, али јако тешко дефинишемо. Међутим, Рјечник српског језика овај појам дефинише као „добар глас, уважење; положај, достојанство: стећи“ док под угледан дефинише „који ужива углед, уважен, цењен“.

Како видимо, овај термин увијек подразумијева друштвену реакцију на појединца, односно друштвени став који се гради о појединцу. Такође, очигледно је да се он стиче, што је основна разлика између части и угледа, јер се част подразумијева за сваког појединца у „максималној“ количини па се може само изгубити и никада се не може вратити, док се углед од нуле мора стећи и одржавати, али се може и то лакше стећи и губити.

За потребе овог разматрања, битнији је однос друштва према појединцу као фактор стварања свијести о угледу. Да би углед могао да се стекне, мора се урадити неко „јуначко“ дјело у најширем смислу. Спортиста стиче углед резултатима, доктор професионалним и преданим радом, полицијски службеник непоткупљивим и одговорним обављањем дужности... Међутим, како се стиче углед независно од професије? Како грађани стичу или губе углед независно од посла? Који су то аршини? То су аршини које поставља само друштво кроз одређени вид консензуса о постојању заједничких вриједности. Ти аршини се мијењају како се друштво развија и потпуно је нормално да нису константни и да нешто због чега се некада стицао или губио углед, данас неће производити такво дејство или би теоретски могло произвести обрнуто дејство. Примјер глуме је драстичан, јер је то некада сматрана понижавајућим и неугледним занимањем, а данас су међу најугледнијим појединцима управо глумци.

Шта је посљедица губљења угледа? Како се то манифестује, односно како знамо да је друштво нешто препознало као разлог за губљење угледа, односно његово умањење? Друштвена осуда кроз коментаре у медијима, данас и на друштвеним мрежама, дефинитивно није довољна, јер њихова хиперпродукција је учинила да скоро и не постоји тема која траје дуже од два дана. Сходно томе није могуће ни извлачити закључке о трајном утицају на нечији углед. Остаје само физичка манифестација, однос људи на јавним мјестима према том лицу, начин разговора, погледи и избјегавање контаката и бивања у друштву са тим лицем. Једном ријечју све оно што изазива стид и осјећај срамоте код лица, то су манифестације које указују на повреду угледа, односно на његово губљење. Иако је то субјективни осјећај, он је произведен објективним околностима. Аналогно томе, дивљење и угледање, одобравање и жеља људи да буду у присуству одређеног лица је показатељ постојања угледа.

Сада смо се сви вјеровтно замислили како би изгледало да смо трајно посрамљени када се појављујемо на јавним мјестима, да смо предмет подсмјеха и неуважавања. Тешко је замислити, зар не? Управо у томе и јесте поента овог текста. Наше друштво је дошло у стадиј апатије, сплина и чамотиње уз потпуно урушавање било каквих друштвених вриједности, било да је ријеч о онима са којима се аутор овог текста слаже или не. Напросто, осим цивилизацијски неприхватљивих ствари које су mala in se (лоше сама по себи, универзално лоше), ми не баштинимо нити једну вриједност вриједну чувања и његовања. Наша музика, тв програм, облачење, понашање, а нарочито говор су потпуно оперисани од било каквих друштвених вриједносних скала по којима их уопште рангирамо. Слободу смо схватили као одсуство било каквих параметара по којима вреднујемо одређене активности и понашања. Штавише, било какво позивање на друштвене вриједности често изазове краткотрајну негативну реакцију (као што би могао и овај текст). У таквом друштву није неугледно бити криминалац, штавише у појединим круговима је похвално и млади се угледају на појединце који живе тим животом. Промискуитетно понашање је сведено на ниво професије старлетизма, прекомјерно уживање алкохола и опојних дрога су статусни симболи. Богатство и моћ као циљеви оправдавају сва средства за њихово постизање. Правила како друштвена тако и државна и институционална су ту да би се прекршила за постизање ових циљева. Нису ово апсолутни и једини узори и модели понашања, али су у друштву без јасних вриједносних скала испливали као могући, што би да јасне друштвене вриједности постоје, било тешко замисливо. Уздизање социјалних девијација на ниво врлина је управо доказ за ранију тврдњу. 

Када овако опишемо друштво, вратимо се на почетак и поставимо питање шта човјек треба да каже или напише о некоме, да би му нарушио углед, односно проузроковао штету угледу у овом и оваквом друштву? Шта би, на примјер, требало да прочитамо о једном министру па да примијетимо да људи избјегавају да буду виђени са њим?

Погледамо ли политичке дискусије у скупштинама, емисије на телевизијама, разне подкасте и објаве на друштвеним мрежама, јасно је да је јако тешко говорити о било каквом стандарду понашања. Наши званичници, они који нас представљају, псују, вријеђају, омаловажавају, ругају се једни другима, али и читавим категоријама грађана. И то је у нашем друштву постало нормално или чак хвале вриједно. То је понашање које наводи грађане да политичарима дају повјерење. Међутим како је то раширена појава, сви су они који вријеђају и они који су вријеђани. Нити изговарањем простаклука нарушавају свој углед, нити им је углед нарушен ако неко ове упути њима. Јавност је на овакве појаве равнодушна и посматра их само као егзибиције и једнократну забаву, што је својствено ријалити култури.

Сада се поставља правно битно питање: како се утврђује настала штета по нечији углед? Досадашња пракса је подразумијевала постојање угледа тужилаца, па је било потребно само доказати да су изношења или проношења заиста била, прије свега нетачна, а онда и таква да објективно то могу учинити (овај текст се не бави концептом истинитог изношења, јер полази од претпоставке да изнесено није тачно, а ако је тачно, онда је ствар утолико једноставнија). Међутим, то судска пракса посматра у идеалном свијету, однародовано. Када то сведемо на реалан живот, немогуће је рећи да би ишта што се каже о некоме могло да наруши углед, јер ово друштво више не баштини углед.

Тако је, углед више као категорија не постоји. Ако су појединци на које се млади све више угледају (да, баш то је коријен ријечи) криминалци и старлете, промискуитетни извођачи и водитељи, ако образовање и култура нису ништа хвале вриједно, ако су знање и вјештина нешто што је потребно само да се може отићи одавде, о угледу се више не може причати. Замислите углед учесника ријалитија који се наруши тиме што га неко опсује или назове погрдним именом. Углед који има свако, нема нико.

Управо ово се доказује масовном производњом тужби за клевету, јер свако тврди да има углед и да му туђа констатација чини штету угледу. А како друштво више не познаје углед, на суду је, ако се не одважи да ово констатује и одбије тужбени захтјев због ових разлога, само да утврди да ли је у идеалном свијету то довољно да се учини штета угледу. Умјесто да се утврђује управо штета, да ли је настала и колика је, принуђени смо да утврђујемо да ли је заиста инзнесено то што се тврди и да ли је то што је изнесено истинито. А нама, грађанима, остаје да се само у парничним поступцима правимо да смо чланови идеалног друштва, или барем друштва које има идеале, а да на улици живимо без стида и срама, односно без угледа и опасности по углед. Да живимо неоптерећени угледом јер нема лица у чијем друштву не бисмо били, нема изјаве која би учинила да некога другачије гледамо.

Ако већ не можемо вратити друштвене вриједности, сматрам да то морамо констатовати и озваничити стављањем ван снаге Закона о заштити од клевете и адекватним измјенама Закона о облигационим односима. Утврђивање повреде угледа је сизифовски посао који се лицемјерно ставља на терет судијама и тражи се да констатују нешто што очигледно није тачно.

Јер одакле нама углед?

 

Преношење блогова и текстова са портала Фронтал дозвољено је након истека 48 часова од објаве блога или уз писмено одобрење редакције (08.01.2022.)

Komentari
Twitter
Anketa

Da li biste svojoj djeci preporučili da napuste BiH?

Rezultati ankete
Blog