Pratim pomno političke   događaje (šta  ću,  jednom u politici, uvijek u politici, to je kao neka   droga,  koja meni, doduše, nije donijela, recimo, četiri super plaćena mandata  u Skupštini,  nego živim od penzije, a da  pri tome ne znam progovoriti  ni riječi o bilo čemu, ja sam na svoju žalost  bila nešto drugo... Dugo se nisam nasmijala baš slatko, a onda  se  zamislila, kao neki dan  kad je jedan od govornika u emisji „Aktuelnosti„ Happy TV –a  govoreći o tome kako  Srbija (ali vjerujem i mi ovamo s druge strane Drine) treba   da se  ponašamo da  bi izjegli  „jebaniju„ koja nam  se sprema -  izgovorio riječi iz naslova  ovoga bloga. Dakle, pravimo se mrtvi, tj. neutralni, nikom ni  riječi, sa svima dobro, tiho, u polunaklonu, da nas  ne bi, ispravljene, neko sa strane, od ovih natovaca, prijateljskih zemalja napao i do temelja stukao.

Mudro, nema šta.

Bilo mi  je  stvarno   sipmatično, duhovito, super rečeno. Nije to ono kao  neki  govornici (onaj  Darko, čuveni valjda, Beogradski  jurišnik,  globalista i  natoista)  što javno u, nastupima ponižavaju Srbiju, (taj  čuveni intelektualni krug dvojke koji čeka Eu kao ozebao  Sunce)  plaše narod da će biti ovako, da moramo  da molimo   da nas  p r i m e, ili će biti onako - znamo kako je bilo, da će biti gladi i u Srbiji  a i kod nas u Republici Srpskoj, da će Rusi da nas odbace kad njima zatreba, kao  smeće sa čizme, da nas zgaze,  ako im je interes, da su oni ovo ili ono... Što možda i  hoće   biti tako. Sve se u životu mijenja i niko te ne može izdati  tako strašno i tako bolno kao onaj kome si vjerovao i koga voliš... Promjena je tektonska, zemljotres kakav se doduše dešava svakih pedesetak godina i  koga pokreće (što li se Njemačka naoružava nakon dugo vremena, da je ne svrbe dlanovi...) –ko drugi nego onaj ko želi da bude jedan jedini, glavni na kugli Zemlje  – a ko je to u Kosmosu  jedan jedini... Znamo ko je  i taj će na kraju prelomti sudbinu strana u sukobu. Moram ovdje reći da sam jedne  davne  godine kao prevodilac bila u Fabrici   „Fric Werner„ čuvenom poroizvođaču tenkova „Gepard„ i  drugih vojnih stvari –pa sam posjetila njihov muzej ratnih mašina sa delegacijom (kojom nije važno)  u kojoj sam bila – a vodio nas je sin čovjeka (koji se preziva Gepard)  koji je  nekada radio za Hitlera...

Da se vratim na naslov.

Ali, onda se zamislih, nešto me presječe, kao  kćerka oficira JNA, kao ona generacija koja pamti –  kao neko ko se iz naše svijetle, a tragične, istorije,   sjeća  Vojvoda  Stepe, Putnika, Mišića, heroja Tepića   itd.   i drugih junaka – nekako me  bi stid.  

Bi me stid mojih oca, majke, ujaka,  bi me stid svih onih koji proliše  krv-  kojima na noževima ustaškim osta nevina  krv   - valjda uzalud, onih koji čame u kazamatima do kraja života – dok Mahmuljin, taj oniski  bojovnik, taj  zaštitnik „sjekača srpskih glava„ može svoju kaznu (koja  je  neuporediva sa kaznama  srpskih  članova udruženog zločinaćkog poduhvata, po komandnoj  osgovornosti   utamničenih  oficira, generala itd.)  odsluižiti,  recimo...  da ne nagađam, nisam pravnik, ali otprilike kao neko ko je u saobraćajki  ubio pješaka, pa u podijeljenoj odgovornosti, jer je ovaj istrčo pod auto -   dobio, šta znam  4 -5  godina. Služi  kod kuće, nije na nekom ostrvu, ne prijete mu žiletom itd.....Oslobođen je Vikić i drugi obožavani branitelji-heroji nad zarobljenim mladim vojnicima   –nema šta da se priča.

Na redu je optužnica za Dobrovoljačku. Ni od toga neće biti ništa, jer ništa ne daje OSNOVA da se pomisli ili nada  da će način kako se s u d i   zbog  činjenice  ubijenih vojnika koji su se uz garanciju EUFORA, dakle na datu riječ – povlačili u koloni, koja nije bila borbena, dapače – koju je doduše prvi (vjerujem ne  namjerno, ali glupo) izdao pok. general Kukanjac, taj naivni starješina JNA – koji je vjerovao da  data RIJEČ Sarajeva  i EUFORA  tada nešto znači-  te   da je jednom već ta kolona  bila znamo kako, okarakterisana kao legitimni vojni cij.  Čiji cilj, one grupe jalijaša u patikama, s brda s  dola skupljenih junaka ulice ? – doduše  t a d  a. Koja će, međutim,  kasnije postati Armija BiH, koja se neće boriti, koja će milovati Srbe i ponekad Hrvate –koja će pronositi  “slavu borbe„  kroz nesrećnu BIH, kao nekada partiozani...

Nisam ja naivna. Niti  sam zabludjeli  šovinista. Ne,  Mnogo sam učila, mnogo čitala, mnogo vidjela i čula, mnogo putovala. I imam dosta godina iskustva. Ali, donositi zaključke i držati stranu   isključivo JEDNOJ STRANI (Bošnjaci se ubiše da Ruse satanizuju do mjere koja je nezapamćena u istoriji, gori smo su samo Srbi)    onda kada se  svijet dijeli na dvije polovine, kada se  kulturno, istorijsko  biće Evropljana, a mi to jesmo, DIJELI  na one koji su za i koji su protiv  Rusije, koji treba da u svome inteletulanom habitusu otrgnu rusku  civilizaciju, ruske pisce, kompozitore  iz duše, da otrgnu  njemačke filozofe i pisce, da  zaborave   Luvr, da otgrnu Francusku, zaborave američku knjiženost, umjetnost, ogromna  tehnološka   kulturna dostignuća, gradove, muzeje, da zaborave englesku u istoriju i pisce, putovanje  u London i Vels, Irsku,   da se razdijele  na polovine sebe samog –dakle da pristanu da POSTOJI PODJELA SVAKOG OD NAS NA POLA. ILI –ILI. Taj užas čini se ni Hitler nije tražio osim što je pobio sve što je mogao, od toga preko dvadeset miliona Rusa  i preko šest miliona Jevreja... A danas TRUDO taj lijepi kanadski dečko (koliko je pametan  i  recimo...  dobro nije to važna osobina... rekao mi je neki dan moj sarajevski drug telefonom iz Kanade „kaže kako ne treba da se zbriše samo Rusija –nego svi Rusi, svuda ...Dečko je daleko od stvarnosti. Ali, lijep je baš ko slika, nema šta. Zamalo da se  čovjek  (mislim žena)  zbuni,  toliko je.....lijep.

Na kraju slika koja me  je opet  potresla do suza. Ne pogibija vojnika, jednih, drugih  pošli su da ginu, nije RAT zajebancija – u RATU se gine,  pogibija civila se takođe dešava, što je takođe  tragedija svakog rata  –rat nije mirno stanje, to je velika muka  i stadanje...

Ali ona starica koja odbi hranu ukrajinskih vojnika, koji zgaziše u blato zastavu  njenih roditelja, crvenu zastavu  sovjetsku, pod kojom su se oni borili -  ne  sruši pogureno, gladno, iznureno   staračko srce kukavičlukom – ona  uze zastavu, odbi  hranu... I šta ? Sve.

Koji bi tada  bio, ne daj Bože, naš izbor ?

Vratiću se na naslov.

Pravimo se mrtvi OK,  mada ONI, tj. ZLO  kad dođe  ni mrtvima ne vjeruju. Dolje  južno, dolje u Prebilovcima iskopali su kosti pobijenih  nad i u jamama   hercegovačkim, iz Hrama njima posvećenom – i  spalili. Spalili KOSTI.

Prenošenje blogova i tekstova sa portala Frontal dozvoljeno je nakon isteka 48 časova od objave bloga ili uz pismeno odobrenje redakcije (29.04.2022.)